Umetnost ne trpi automatizam

– Ja sam kao dete. U stanju sam da potpuno isključim znanje koje posedujem i da svet posmatram baš bez ikakvih predrasuda – rekao je Tom Strala, arhitekta i dizajner, na kraju razgovora za naš list, okrivajući nam tek tada, nesvesno, suštinu svog kreativnog bića. Kontemplativan i introvertan, jedan od šest Švajcaraca koje je ugostila upravo završena Beogradska nedelja dizajna, o sebi lično teško govori, dok je slučaj sa onim čime se bavi obrnut. Polučasovno predavanje koje je održao tokom ove tradicionalne manifestacije, koja okuplja kreativce na svim poljima, bilo je ispunjeno pričama o idejama na osnovu kojih radi, a koje se mogu videti u njegovoj galeriji, smeštenoj u jednom od elitnih kvartova Ciriha.

Iako je po obrazovanju arhitekta, ovaj mladi umetnik tom vokacijom bavio se samo na početku karijere – po njegovom projektu napravljena je jedna železnička stanica. I to bi bilo to. Slobodu da greši, za koju je zaključio da mu je neophodna, u arhitekturi nije mogao da krajnjih granica da koristi. Jer, arhitekta planira do najsitnijih detalja, od nacrta do realizacije, pošto svaka greška skupo košta živa bića koja arhitektin proizvod koriste. Kako kaže, otud je izašao iz tog posla i okrenuo se dizajnu.

– Duh je ono što materiji nedostaje. A to joj daje čovek, kreator, autor. Plan uvek postoji jer nas materija ograničava, ali čovek ne bi bio čovek da ne ume da mašta. Ako mislite da je to improvizacija onda da, ja improvizujem. Svakako da fakultet koji sam završio utiče na to kako posmatram svet, kako razmišljam, kako radim, ali me ne sputava, ako me to pitate. On je baza, potpora. Invencije su nadgradnja – razjašnjava Strala deo svoje stvaralačke filozofije.

Njegove lampe imaju oblike koje inspiriše priroda, ali i one potpuno geometrijske. Njegove stolice i stolovi su poput origamija, poneki sastavljeni u stilu pačvorka. Radio je za Zahu Hadid, Marija Botu... Ali, kako voli da istakne, uglavnom ne voli da radi u komercijalne svrhe.

– Najbolje radim kad ne moram da žurim i kad mogu da istražujem i ideje i prirodu materijala. Kad rade i srce i mozak u isto vreme. Recimo, lampu o kojoj sam govorio maločas radio sam četiri godine. To nijedan komercijalan posao ne bi trpeo. Pravim u malim serijama i to mi sasvim odgovara.

Posebna tema o kojoj je govorio pred publikom jeste bitka sa ustaljenim šemama, stereotipima, uobičajenim konvencijama.

– Da bi čovek uspeo mora da rizikuje, a da bi mogao da rizikuje mora da raskrsti sa automatizmom. Mnoge stvari u životu živimo po automatizmu i to samo po sebi nije loše. Dođete kući svaki dan, sačeka vas partner, deca, roditelji i to je manje više šema koja se ponavlja. Ali, to je vaše utočište. Bez njega takvog kakvo jeste, uvek isto, ne bismo izdržali sve što nas okružuje. Ali posao to ne trpi. Tu je raskid sa tradicijom od ključne važnosti.

Strala dodaje i to da uspeh za njega nije najvažniji, već smisao koji njegovi predmeti daju svetu u kojem postoje. Ako taj smisao pogodi i ako je ujedno i funkcionalnost prisutna, onda je cilj postignut.