Уметност не трпи аутоматизам

– Ја сам као дете. У стању сам да потпуно искључим знање које поседујем и да свет посматрам баш без икаквих предрасуда – рекао је Том Страла, архитекта и дизајнер, на крају разговора за наш лист, окривајући нам тек тада, несвесно, суштину свог креативног бића. Контемплативан и интровертан, један од шест Швајцараца које је угостила управо завршена Београдска недеља дизајна, о себи лично тешко говори, док је случај са оним чиме се бави обрнут. Получасовно предавање које је одржао током ове традиционалне манифестације, која окупља креативце на свим пољима, било је испуњено причама о идејама на основу којих ради, а које се могу видети у његовој галерији, смештеној у једном од елитних квартова Цириха.

Иако је по образовању архитекта, овај млади уметник том вокацијом бавио се само на почетку каријере – по његовом пројекту направљена је једна железничка станица. И то би било то. Слободу да греши, за коју је закључио да му је неопходна, у архитектури није могао да крајњих граница да користи. Јер, архитекта планира до најситнијих детаља, од нацрта до реализације, пошто свака грешка скупо кошта жива бића која архитектин производ користе. Како каже, отуд је изашао из тог посла и окренуо се дизајну.

– Дух је оно што материји недостаје. А то јој даје човек, креатор, аутор. План увек постоји јер нас материја ограничава, али човек не би био човек да не уме да машта. Ако мислите да је то импровизација онда да, ја импровизујем. Свакако да факултет који сам завршио утиче на то како посматрам свет, како размишљам, како радим, али ме не спутава, ако ме то питате. Он је база, потпора. Инвенције су надградња – разјашњава Страла део своје стваралачке филозофије.

Његове лампе имају облике које инспирише природа, али и оне потпуно геометријске. Његове столице и столови су попут оригамија, понеки састављени у стилу пачворка. Радио је за Заху Хадид, Марија Боту... Али, како воли да истакне, углавном не воли да ради у комерцијалне сврхе.

– Најбоље радим кад не морам да журим и кад могу да истражујем и идеје и природу материјала. Кад раде и срце и мозак у исто време. Рецимо, лампу о којој сам говорио малочас радио сам четири године. То ниједан комерцијалан посао не би трпео. Правим у малим серијама и то ми сасвим одговара.

Посебна тема о којој је говорио пред публиком јесте битка са устаљеним шемама, стереотипима, уобичајеним конвенцијама.

– Да би човек успео мора да ризикује, а да би могао да ризикује мора да раскрсти са аутоматизмом. Многе ствари у животу живимо по аутоматизму и то само по себи није лоше. Дођете кући сваки дан, сачека вас партнер, деца, родитељи и то је мање више шема која се понавља. Али, то је ваше уточиште. Без њега таквог какво јесте, увек исто, не бисмо издржали све што нас окружује. Али посао то не трпи. Ту је раскид са традицијом од кључне важности.

Страла додаје и то да успех за њега није најважнији, већ смисао који његови предмети дају свету у којем постоје. Ако тај смисао погоди и ако је уједно и функционалност присутна, онда је циљ постигнут.