Kraj igre

Svim si­la­ma Uefa se na­vod­no tru­di da odvo­ji po­li­ti­ku od fud­ba­la. Ali to ni­je mo­gu­će, jer su i nje­ni čel­ni­ci, ina­če kon­zer­va­tiv­ni he­do­ni­sti, do gu­še uple­te­ni u nje­ne naj­ne­pri­stoj­ni­je ob­li­ke. 

Ta­ko je ta za­no­sna igra već de­ce­ni­ja­ma de­te sva­či­je i sva­ko­ja­ke po­li­ti­ke, po­li­gon za pri­mi­tiv­ne na­go­ne i stra­sti, are­na za ob­ra­ču­ne bes­pri­zor­nih i iz­vor ogrom­nih pa­ra. 

Mi Sr­bi smo još od na­stan­ka te igre uve­re­ni u svo­ju iz­u­zet­nost ko­ju ne po­ka­zu­je­mo jav­no, naš fud­bal­ski dar je sam se­bi do­vo­ljan. Pa mo­žda i zbog to­ga igra­li­šta na­še piv­ske su­per­li­ge iz­gle­da­ju kao zaparložene nji­ve le­njih pa­o­ra. 

Ali, ovo je ma­nje pri­ča o igri sa­moj, a vi­še o po­li­ti­ci kao su­ro­ga­tu, ko­ja i uz naj­ki­la­vi­ji fud­bal ide ne­iz­be­žno, po­ka­zu­ju­ći sko­ro uvek na­ka­zno li­ce i na­lič­je spek­ta­kla. 

Ta­ko je na Sta­di­on JNA (auten­tič­no ime), do­le­teo NLO i pro­iz­veo ha­os. Objekt ko­ji le­ti no­sio je na se­bi za­sta­vu pro­jek­to­va­ne ve­li­ke dr­ža­ve Al­ba­ni­je, i iza­zvao kon­ster­na­ci­ju pu­bli­ke. 

Sve što se do­tle, a i ka­sni­je, do­ga­đa­lo ne­gi­ra fud­bal kao ra­dost igre i sport­skog tak­mi­če­nja, pa ovaj re­gi­on, bu­re ba­ru­ta sa krat­kim fi­ti­ljem, do­vo­di u sta­nje men­tal­ne pred­rat­ne eufo­ri­je. Dr­ža­va je pret­hod­no iz­gu­bi­la bez­bed­no­snu ori­jen­ta­ci­ju, pre­mi­jer je dao dra­ma­tič­nu iz­ja­vu, mi­ni­star po­li­ci­je za svo­je pro­pu­ste i vid­no ne­zna­nje op­tu­žio je RTS, ser­vil­no ču­va­ju­ći lik i de­lo svo­ga tvor­ca. 

Svo­ju ulo­gu kva­ri­te­lja igre po­no­vo je sa­vr­še­no iz­veo iz­ve­sni Bog­da­nov, li­ce ko­je bi mo­ra­lo da bu­de da­le­ko od sva­kog sta­di­o­na bar 50 ki­lo­me­ta­ra, i to u si­gur­nom ka­ve­zu. Da li je on pod za­šti­tom glu­pog de­la srp­ske dr­ža­ve? Ko bi ga znao, ovo je re­to­rič­ko pi­ta­nje, pa ni­ko ne­će ni od­go­vo­ri­ti na nje­ga. Bo­že zdra­vlja, bi­će još ne­ka­kve igre na ov­da­šnjim nji­va­ma, a Bog­da­nov će sa svo­jim fa­lan­ga­ma bra­ni­ti čast de­le­gi­ra­ne hu­li­gan­ske pra­zno­gla­vo­sti i la­tent­nog po­li­cij­skog eks­tre­mi­zma.

No, da se ne za­va­ra­va­mo i ne mi­sli­mo ka­ko je kri­za­ma u cen­tru Bal­ka­na za­u­vek od­zvo­ni­lo. Se­ti­mo se de­ve­de­se­tih, fud­bal je bio ve­snik ka­ta­kli­zme na­ro­da iz brat­ske za­jed­ni­ce. Na sta­di­o­ni­ma se na­slu­ći­va­lo ono što će se tek ka­sni­je vi­de­ti. 

Olak­ša­va­ju­ća okol­nost za nas je što se Sr­bi­ja ni­je ba­vi­la po­li­ti­kom na Sta­di­o­nu JNA, a Al­ba­ni­ja je­ste. Ako nas i iz­ba­ce zbog or­gi­ja pi­ja­ne hor­de „na­vi­ja­ča”, ne­će bi­ti go­le­me šte­te. I kad fud­ba­la vi­še ne bu­de ov­de, osta­će To­mi­slav Ka­ra­džić, kao pa­ra­dig­ma sve­ko­li­kog di­le­tan­ti­zma i ko­mič­ne oho­lo­sti. Od nje­ga do­volj­no. 

Do­ga­đa­ji na pre­ki­nu­toj utak­mi­ci su po­ka­za­li eks­trem­no li­ce ne­pri­ja­telj­stva, ma ko­li­ku pod­mu­klost no­si­la na se­bi ona ku­ka­vič­ka na­pra­va. Mo­gli smo da pro­či­ta­mo iz­ja­ve al­ban­skih fud­ba­le­ra: je­su ne­ki od njih do­bi­li ba­ti­ne, ne­ki su i tu­kli, ali nji­ho­va mr­žnja pre­ma Sr­bi­ji ne­ma gra­ni­ce, kao što ih ne­ma ni kar­ta ve­li­ke Al­ba­ni­je. 

I to bi mo­gao da bu­de pro­blem ko­ji sa­mu igru osta­vlja u du­bo­koj sen­ci eks­tre­mi­zma. Eks­plo­zi­ja mr­žnje pre­ma Sr­bi­ji ču­la se u či­ta­voj ma­loj Al­ba­ni­ji, na Ko­so­vu, u ne­kim de­lo­vi­ma Cr­ne Go­re, pa i u Bu­ja­nov­cu i Pre­še­vu. Ka­me­no­va­ne su i srp­ske ku­će, oskr­na­vlje­ni zi­do­vi ma­na­sti­ra. 

Ali, i Sr­bi­ja ima do­volj­no ma­lo­um­ni­ka ko­ji su pa­li­li pe­ka­re i ba­kal­ni­ce Al­ba­na­ca po Voj­vo­di­ni. To bi mo­glo da zna­či ka­ko onaj krat­ki fi­tilj ti­nja. Ni­šta na­ši šo­vi­ni­sti ni­su bo­lji od ta­mo­šnjih, ute­šno je za nas što mr­žnja ov­de (još) ni­je ma­sov­na po­ja­va, ali je sva­ka pa­lje­vi­na za­stra­šu­ju­ći sim­bol ve­li­kog po­ža­ra.

Pre ne­go što al­ban­ski pre­mi­jer do­đe u Sr­bi­ju, ako do­đe, va­lja mu po­sta­vi­ti pi­ta­nje na ko­je od­go­vor mo­ra da bu­de re­zo­lu­tan: da li je ona dro­nov­ska za­sta­va za­i­sta je­di­na ko­ju ima­ju? Ta­ko su je ne­ki va­žni lju­di iz Ti­ra­ne već de­fi­ni­sa­li. Ako ne ne­gi­ra, ne znam o če­mu bi Vu­čić imao s njim da raz­go­va­ra, upr­kos pri­ti­sci­ma Da­ven­por­ta i dru­gih či­nov­ni­ka Evrop­ske uni­je. 

Ta­kve aspi­ra­ci­je ni­su na­ja­va raz­go­re­va­nja kri­ze na Bal­ka­nu, ne­go kri­za sa­ma po se­bi. A ona (kri­za) već ima do­volj­no go­ri­va na sve stra­ne, vi­še lo­ših uspo­me­na ne­go što tre­ba, i mr­žnje ko­ja bu­kval­no ubi­ja. 

Šta bi mo­glo da se do­go­di? Uve­re­ni smo da će ve­li­ke si­le uda­ri­ti Ti­ra­nu po pr­sti­ma, ma­da ta­kve vas­pit­ne me­re da­ju uglav­nom sla­be re­zul­ta­te. Sve što je al­ban­ski kor­pus ostva­rio po­sled­njih dva­de­set go­di­na (uklju­ču­ju­ći i pro­gla­še­nje sa­mo­stal­nog Ko­so­va), re­zul­tat je na­si­lja i nje­go­vog vi­so­kog po­kro­vi­telj­stva. Na­si­lje je pr­va po­li­tič­ka pre­mi­sa Al­ba­na­ca-uni­ta­ri­sta, i od to­ga se ne­će od­u­sta­ti do ci­lja ili te­škog po­ra­za u sva­kom smi­slu. 

Re­flek­si­je al­ban­skog po­li­tič­kog he­ge­mo­na is­ka­zu­ju se kao fa­na­tič­ni eks­pan­zi­o­ni­zam, i na Sr­bi­ji je da na to ne­pre­kid­no upo­zo­ra­va ne­što što se zo­ve me­đu­na­rod­na za­jed­ni­ca. Ali, mo­gu­će je da re­stlo­vi ta­ko agre­siv­nog mi­li­ta­ri­zma po­go­de jug Sr­bi­je, kao ozbi­ljan in­ci­dent u re­gi­o­nu. Ne­ki zna­ko­vi po­ka­zu­ju da se na to­me ra­di, po­što se po­sao ši­re­nja te­ri­to­ri­ja po­či­nje od kraj­njih gra­ni­ca. 

Uve­ren sam da Sr­bi­ja ima sna­ge da bez ve­li­ke bu­ke smi­ri sva­ki po­ku­šaj pa­lje­nja ve­li­ke va­tre u zo­ni bez­bed­no­sti. 

A igre, ako je bu­de, do­bro i jest. Ako ne – šta se tu mo­že. Ne­mo­gu­će je igra­ti sa ona­kvim pro­tiv­ni­kom, još uz do­ma­će ba­ti­na­še ko­ji uži­va­ju po­što­va­nje na­dri­pa­tri­ot­skog de­la po­li­ci­je.