Крај игре

Свим си­ла­ма Уефа се на­вод­но тру­ди да одво­ји по­ли­ти­ку од фуд­ба­ла. Али то ни­је мо­гу­ће, јер су и ње­ни чел­ни­ци, ина­че кон­зер­ва­тив­ни хе­до­ни­сти, до гу­ше упле­те­ни у ње­не нај­не­при­стој­ни­је об­ли­ке. 

Та­ко је та за­но­сна игра већ де­це­ни­ја­ма де­те сва­чи­је и сва­ко­ја­ке по­ли­ти­ке, по­ли­гон за при­ми­тив­не на­го­не и стра­сти, аре­на за об­ра­чу­не бес­при­зор­них и из­вор огром­них па­ра. 

Ми Ср­би смо још од на­стан­ка те игре уве­ре­ни у сво­ју из­у­зет­ност ко­ју не по­ка­зу­је­мо јав­но, наш фуд­бал­ски дар је сам се­би до­во­љан. Па мо­жда и због то­га игра­ли­шта на­ше пив­ске су­пер­ли­ге из­гле­да­ју као запaрложене њи­ве ле­њих па­о­ра. 

Али, ово је ма­ње при­ча о игри са­мој, а ви­ше о по­ли­ти­ци као су­ро­га­ту, ко­ја и уз нај­ки­ла­ви­ји фуд­бал иде не­из­бе­жно, по­ка­зу­ју­ћи ско­ро увек на­ка­зно ли­це и на­лич­је спек­та­кла. 

Та­ко је на Ста­ди­он ЈНА (аутен­тич­но име), до­ле­тео НЛО и про­из­вео ха­ос. Објект ко­ји ле­ти но­сио је на се­би за­ста­ву про­јек­то­ва­не ве­ли­ке др­жа­ве Ал­ба­ни­је, и иза­звао кон­стер­на­ци­ју пу­бли­ке. 

Све што се до­тле, а и ка­сни­је, до­га­ђа­ло не­ги­ра фуд­бал као ра­дост игре и спорт­ског так­ми­че­ња, па овај ре­ги­он, бу­ре ба­ру­та са крат­ким фи­ти­љем, до­во­ди у ста­ње мен­тал­не пред­рат­не еуфо­ри­је. Др­жа­ва је прет­ход­но из­гу­би­ла без­бед­но­сну ори­јен­та­ци­ју, пре­ми­јер је дао дра­ма­тич­ну из­ја­ву, ми­ни­стар по­ли­ци­је за сво­је про­пу­сте и вид­но не­зна­ње оп­ту­жио је РТС, сер­вил­но чу­ва­ју­ћи лик и де­ло сво­га твор­ца. 

Сво­ју уло­гу ква­ри­те­ља игре по­но­во је са­вр­ше­но из­вео из­ве­сни Бог­да­нов, ли­це ко­је би мо­ра­ло да бу­де да­ле­ко од сва­ког ста­ди­о­на бар 50 ки­ло­ме­та­ра, и то у си­гур­ном ка­ве­зу. Да ли је он под за­шти­том глу­пог де­ла срп­ске др­жа­ве? Ко би га знао, ово је ре­то­рич­ко пи­та­ње, па ни­ко не­ће ни од­го­во­ри­ти на ње­га. Бо­же здра­вља, би­ће још не­ка­кве игре на ов­да­шњим њи­ва­ма, а Бог­да­нов ће са сво­јим фа­лан­га­ма бра­ни­ти част де­ле­ги­ра­не ху­ли­ган­ске пра­зно­гла­во­сти и ла­тент­ног по­ли­циј­ског екс­тре­ми­зма.

Но, да се не за­ва­ра­ва­мо и не ми­сли­мо ка­ко је кри­за­ма у цен­тру Бал­ка­на за­у­век од­зво­ни­ло. Се­ти­мо се де­ве­де­се­тих, фуд­бал је био ве­сник ка­та­кли­зме на­ро­да из брат­ске за­јед­ни­це. На ста­ди­о­ни­ма се на­слу­ћи­ва­ло оно што ће се тек ка­сни­је ви­де­ти. 

Олак­ша­ва­ју­ћа окол­ност за нас је што се Ср­би­ја ни­је ба­ви­ла по­ли­ти­ком на Ста­ди­о­ну ЈНА, а Ал­ба­ни­ја је­сте. Ако нас и из­ба­це због ор­ги­ја пи­ја­не хор­де „на­ви­ја­ча”, не­ће би­ти го­ле­ме ште­те. И кад фуд­ба­ла ви­ше не бу­де ов­де, оста­ће То­ми­слав Ка­ра­џић, као па­ра­диг­ма све­ко­ли­ког ди­ле­тан­ти­зма и ко­мич­не охо­ло­сти. Од ње­га до­вољ­но. 

До­га­ђа­ји на пре­ки­ну­тој утак­ми­ци су по­ка­за­ли екс­трем­но ли­це не­при­ја­тељ­ства, ма ко­ли­ку под­му­клост но­си­ла на се­би она ку­ка­вич­ка на­пра­ва. Мо­гли смо да про­чи­та­мо из­ја­ве ал­бан­ских фуд­ба­ле­ра: је­су не­ки од њих до­би­ли ба­ти­не, не­ки су и ту­кли, али њи­хо­ва мр­жња пре­ма Ср­би­ји не­ма гра­ни­це, као што их не­ма ни кар­та ве­ли­ке Ал­ба­ни­је. 

И то би мо­гао да бу­де про­блем ко­ји са­му игру оста­вља у ду­бо­кој сен­ци екс­тре­ми­зма. Екс­пло­зи­ја мр­жње пре­ма Ср­би­ји чу­ла се у чи­та­вој ма­лој Ал­ба­ни­ји, на Ко­со­ву, у не­ким де­ло­ви­ма Цр­не Го­ре, па и у Бу­ја­нов­цу и Пре­ше­ву. Ка­ме­но­ва­не су и срп­ске ку­ће, оскр­на­вље­ни зи­до­ви ма­на­сти­ра. 

Али, и Ср­би­ја има до­вољ­но ма­ло­ум­ни­ка ко­ји су па­ли­ли пе­ка­ре и ба­кал­ни­це Ал­ба­на­ца по Вој­во­ди­ни. То би мо­гло да зна­чи ка­ко онај крат­ки фи­тиљ ти­ња. Ни­шта на­ши шо­ви­ни­сти ни­су бо­љи од та­мо­шњих, уте­шно је за нас што мр­жња ов­де (још) ни­је ма­сов­на по­ја­ва, али је сва­ка па­ље­ви­на за­стра­шу­ју­ћи сим­бол ве­ли­ког по­жа­ра.

Пре не­го што ал­бан­ски пре­ми­јер до­ђе у Ср­би­ју, ако до­ђе, ва­ља му по­ста­ви­ти пи­та­ње на ко­је од­го­вор мо­ра да бу­де ре­зо­лу­тан: да ли је она дро­нов­ска за­ста­ва за­и­ста је­ди­на ко­ју има­ју? Та­ко су је не­ки ва­жни љу­ди из Ти­ра­не већ де­фи­ни­са­ли. Ако не не­ги­ра, не знам о че­му би Ву­чић имао с њим да раз­го­ва­ра, упр­кос при­ти­сци­ма Да­вен­пор­та и дру­гих чи­нов­ни­ка Европ­ске уни­је. 

Та­кве аспи­ра­ци­је ни­су на­ја­ва раз­го­ре­ва­ња кри­зе на Бал­ка­ну, не­го кри­за са­ма по се­би. А она (кри­за) већ има до­вољ­но го­ри­ва на све стра­не, ви­ше ло­ших успо­ме­на не­го што тре­ба, и мр­жње ко­ја бу­квал­но уби­ја. 

Шта би мо­гло да се до­го­ди? Уве­ре­ни смо да ће ве­ли­ке си­ле уда­ри­ти Ти­ра­ну по пр­сти­ма, ма­да та­кве вас­пит­не ме­ре да­ју углав­ном сла­бе ре­зул­та­те. Све што је ал­бан­ски кор­пус оства­рио по­след­њих два­де­сет го­ди­на (укљу­чу­ју­ћи и про­гла­ше­ње са­мо­стал­ног Ко­со­ва), ре­зул­тат је на­си­ља и ње­го­вог ви­со­ког по­кро­ви­тељ­ства. На­си­ље је пр­ва по­ли­тич­ка пре­ми­са Ал­ба­на­ца-уни­та­ри­ста, и од то­га се не­ће од­у­ста­ти до ци­ља или те­шког по­ра­за у сва­ком сми­слу. 

Ре­флек­си­је ал­бан­ског по­ли­тич­ког хе­ге­мо­на ис­ка­зу­ју се као фа­на­тич­ни екс­пан­зи­о­ни­зам, и на Ср­би­ји је да на то не­пре­кид­но упо­зо­ра­ва не­што што се зо­ве ме­ђу­на­род­на за­јед­ни­ца. Али, мо­гу­ће је да ре­стло­ви та­ко агре­сив­ног ми­ли­та­ри­зма по­го­де југ Ср­би­је, као озби­љан ин­ци­дент у ре­ги­о­ну. Не­ки зна­ко­ви по­ка­зу­ју да се на то­ме ра­ди, по­што се по­сао ши­ре­ња те­ри­то­ри­ја по­чи­ње од крај­њих гра­ни­ца. 

Уве­рен сам да Ср­би­ја има сна­ге да без ве­ли­ке бу­ке сми­ри сва­ки по­ку­шај па­ље­ња ве­ли­ке ва­тре у зо­ни без­бед­но­сти. 

А игре, ако је бу­де, до­бро и јест. Ако не – шта се ту мо­же. Не­мо­гу­ће је игра­ти са она­квим про­тив­ни­ком, још уз до­ма­ће ба­ти­на­ше ко­ји ужи­ва­ју по­што­ва­ње на­дри­па­три­от­ског де­ла по­ли­ци­је.