Četvrtak, 29.09.2022. ✝ Verski kalendar € Kursna lista

Tužbalice

Istoričari kažu da je kratki 20. vek počeo Sarajevskim atentatom, a završio se padom Berlinskog zida. Potrajao je tako samo 75 godina, nasuprot dugom 19. veku koji je izgurao čitavih 125 – od Francuske revolucije do Velikog rata. Kao i u svemu ostalom, i u periodizaciji istorije Srbija je izuzetak. Naš 20. vek započeo je ranije, i još uvek traje.

Epohalna promena koja je za nas označila novo stoleće bio je Majski prevrat 1903. Do tada zemljica koja je pod vlašću Obrenovića jasno znala svoje mesto u međunarodnom poretku, odbacujući stege stare dinastije, Srbija je iskoračila na pozornicu velike evropske politike s težnjom da bude ravnopravan igrač.

Usledila je decenija nesputanog bujanja nacionalnog pokreta, tokom koje cvetaju štampa, stranački život, komitska akcija, samostalna spoljna politika vojske. Decenija koja je pripremila teren za Sarajevski atentat. Austrougarska je na izazov potentne Srbije morala da odgovori i to je učinila carinskim ratom, aneksijom Bosne i konačno oružjem.

Još dva puta u 20. veku srpsko nacionalno pitanje biće otvoreno. Drugi put to se dogodilo kada je Aleksandrov projekat Jugoslavije postao neodrživ, u drugoj polovini tridesetih. Tada je u atmosferi konkordatske krize i delovanja Srpskog kulturnog kluba srpska javnost ušla u proces preoblikovanja unitarne Jugoslavije u sporazumnu uniju naroda. Taj proces prekinuo je 27. mart, a Hitlerova odmazda koja je usledila uništila je zemlju.

Treći put nacionalno pitanje stavljeno je na dnevni red u događanju naroda 1987–1989. posle čega je na Vidovdan 1989. Milošević najavio dekadu rata. Okončana kumanovskom kapitulacijom 1999, ona je nastavljena u obliku mirnodopske konsolidacije ratnog poraza. Vidljiva je tendencija da se taj proces konsekventno okonča poništavanjem tekovina 20. veka i vraćanjem Srbije, u teritorijalnom i političkom smislu, na pređašnje stanje – na teritorijalni okvir iz 1903. i tadašnji politički status Srbije kao zemlje koja ne teži da okupi oko sebe širu nacionalnu zajednicu. Okončanje ovog procesa i zatvaranje srpskog nacionalnog pitanja kroz priznanje nezavisnosti Kosova, političku integraciju Republike Srpske u BiH i priznanje državnog subjektiviteta Vojvodine bio bi logičan kraj dugog srpskog 20. veka.

Svako od tri otvaranja srpskog nacionalnog pitanja imalo je ogromne posledice i izazvalo tektonske potrese u regionu. Ono prvo, s početka veka, dalo je povod za svetski rat.

List „Politika” je učesnik i svedok tog veka u punom smislu. Njegovo osnivanje postalo je moguće u atmosferi političkog buđenja posle majskog prevrata. U doba koje je tada počelo politika i nacionalno pitanje su gotovo sinonimi. Nacionalno pitanje je pitanje svih pitanja i pravi smisao politike. Imajući u vidu ovu naročitu povezanost između lista „Politika” i srpskog nacionalnog pitanja, pisanje „Politike” u sumrak srpskog 20. veka može se uzeti kao više nego indikativno ako neko želi da shvati odnos srpske javnosti prema nacionalnom pitanju danas.

Taj odnos reflektuje se u pisanju „Politikinog” uredništva, ali možda još jasnije u tekstovima koje potpisuju stalni saradnici i kolumnisti lista iz redova jedne struje intelektualaca srednje generacije – Đorđe Vukadinović, Zoran Ćirjaković, Miša Đurković ili Čedomir Antić. Njihov stav mogao bi sažeto da se označi kao lament, tužbalica nad zlehudom srpskom istorijskom sudbinom.

Neki od njih, kao Vukadinović ili Antić, lamentiraju pre svega nad odnosom „nas” prema svom nacionalnom pitanju, iz čega proizlazi kritika vlasti, ali i nacionalnih institucija za nepatriotsko delanje. Antić je skovao lepu reč „autošovinizam” za aktivan antipatriotski stav. Drugi, kao na primer Đurković, koji se u svom poslednjem prilogu („Politika”, 23. oktobra) pozabavio radom Haškog suda, težište stavljaju na krivicu zapadnih međunarodnih partnera Srbije.

Ono što ovoj grupi autora promiče jesu uzroci za tako jadno stanje srpskih nacionalnih interesa. Razlog za izostanak sagledavanja uzroka problema leži u jednoj vrsti ideološke zaslepljenosti, u kojoj se srpski nacionalni interesi, da ne upotrebim diskutabilniji pojam – srpski nacionalni program – aksiomatski uzimaju kao dobri, pravedni, istorijski legitimni.

Šta ako to, međutim, nije tako? Da li možda postoji neki problem u samoj formulaciji srpskih nacionalnih interesa?

Suštinski srpski nacionalni cilj jeste okupljanje srpske nacije u jednu održivu državnu strukturu. Nacije međutim nisu bogom dane. One su konstrukti izvedeni na bazi određenih nacionalnih projekata u okviru nacionalnih pokreta. Srpski nacionalni pokret konstruisao je srpsku naciju na bazi jednog crkvenog naroda koji je nastao u okviru novovekovnog Osmanskog carstva. Srpska nacija definisana je na osnovu pripadnosti jednoj konfesiji. Ona nije ništa drugo nego pastva Srpske pravoslavne crkve. Jednu predmodernu kategoriju, monokonfesionalni puk, mi smo pokušali da „podvalimo” savremenoj Evropi kao moderni koncept nacije. Evropa, njena javnost, njene vlade, njene političke elite, prepoznale su strano telo i čitav vek nastoje da njegovo etabliranje osujete.

To je ta antisrpska zavera, to je ta istorijska nepravda koju čitavih sto i kusur godina na svojoj koži osećamo, a ne razumemo joj razlog. Isti razlog leži, uostalom, i u zapadnjačkom animozitetu spram Putinove, kao nekad carske ili Staljinove Rusije. Taj animozitet, takođe, vrlo je aktuelna i vrlo zastupljena tema na stranicama „Politike”, takođe, često u formi lamenta. Kao i savremena Srbija, i savremena Rusija zasnovana je na konfesionalnoj pripadnosti, na pravoslavnom bratstvu. Tu su koreni solidarnosti i naročite povezanosti koju Srbija oseća prema Rusiji, u zajedništvu pred izazovima procesa modernizacije i evropeizacije.

U pogledu srpskog nacionalnog pitanja, mi smo loši momci sa stanovišta svetske javnosti. Nama sudi Haški sud, on nije tu da kao u Titovoj Jugoslaviji deli odgovornost po nacionalnom ključu. Hrvati, Bošnjaci ili Albanci biće „dokačeni” u meri u kojoj su njihovi nacionalizmi veći izazov za Evropu nego srpski.

Ovo razmatranje može da se shvati kao autošovinizam, ako se pođe od vere u legitimnost srpskih nacionalnih interesa. Ako se međutim prizna da je sporno naciju graditi na temeljima jedne predmoderne institucije, crkve, onda je nužno da se preispita i celokupna građevina izgrađena na takvim temeljima i da se za pojam srpstva nađe drugačiji okvir i sadržaj, da bi onda ciljevi takve srpske nacije dobili legitimitet i pred domaćom i pred stranom javnošću i, najvažnije, pred istorijom.

Analitičar

Komentari0
Molimo vas da sе u komеntarima držitе tеmе tеksta. Rеdakcija Politikе ONLINE zadržava pravo da – ukoliko ih procеni kao nеumеsnе - skrati ili nе objavi komеntarе koji sadržе osvrtе na nеčiju ličnost i privatan život, uvrеdе na račun autora tеksta i/ili članova rеdakcijе „Politikе“ kao i bilo kakvu prеtnju, nеpristojan rеčnik, govor mržnjе, rasnе i nacionalnе uvrеdе ili bilo kakav nеzakonit sadržaj. Komеntarе pisanе vеrzalom i linkovе na drugе sajtovе nе objavljujеmo. Politika ONLINE nеma nikakvu obavеzu obrazlaganja odluka vеzanih za skraćivanjе komеntara i njihovo objavljivanjе. Rеdakcija nе odgovara za stavovе čitalaca iznеsеnе u komеntarima. Vaš komеntar možе sadržati najvišе 1.000 pojеdinačnih karaktеra, i smatra sе da stе slanjеm komеntara potvrdili saglasnost sa gorе navеdеnim pravilima.
This site is protected by reCAPTCHA and the Google Privacy Policy and Terms of Service apply.

Komentar uspešno dodat!

Vaš komentar će biti vidljiv čim ga administrator odobri.

Овај веб сајт користи колачиће

Сајт politika.rs користи колачиће у циљу унапређења услуга које пружа. Прикупљамо искључиво основне податке који су неопходни за прилагођавање садржаја и огласа, надзор рада сајта и апликације. Подаци о навикама и потребама корисника строго су заштићени. Даљим коришћењем сајта politika.rs подразумева се да сте сагласни са употребом колачића.