Put majora Beloglazova od Staljingrada do Beograda

Sedamdeset godina je prošlo od oslobođenja našeg glavnog grada, ali su i dalje snažna sećanja učesnika ovog istorijskog događaja. Oslobodioci Beograda, među njima je bilo i Srba i Rusa, za samo petnaestak dana, oktobra 1944, proterali su Nemce posle tri i po godine okupacije, a u ovim istorijskim dešavanjima učestvovao je i dr Milorad Zakić, poručnik u NOB-u, a zatim redovni profesor fakulteta.

– Bio sam 1944. u nemačkom logoru u Sandžaku, ali sam uspeo da pobegnem i došao u Svilajnac, koga su Rusi oslobodili u oktobru. Pretvorili su grad u svoju centralnu bolnicu, jer su počele bitke za Beograd. Bio sam u grupi koja se starala da ranjenici budu prebačeni u prijemno odeljenje, koje je bilo u osnovnoj školi – priča Zakić, koji je sa svojih 90 godina danas senator Republike Srpske i član srpsko-jevrejskog društva prijateljstva.

Među ranjenicima je bio i major Dmitrij Beloglazov, koga su Nemci izrešetali kod Pravnog fakulteta u Beogradu.

– Tada sam ga prvi put sreo. Ispričao je da mu je otac bio viši oficir u Alma-Ati u Kazahstanu i da je imao dva sina. Otac je želeo da obojica pođu njegovim stopama i upisao ih je u vojne škole. Stariji brat mu je prebačen 1930-ih godina u Moskvu, u najelitniju oklopnu diviziju, u kojoj je bio i Staljinov sin. Dmitrij je ostao u Alma-Ati kao oficir, sve do decembra 1941, kada su prebačeni na front. Promarširali su pored Staljina na Crvenom trgu, i odatle prebačeni na položaj, 30 kilometara od Moskve – priča naš sagovornik.

Međutim, prvo pravo vatreno krštenje za Beloglazova usledilo je u leto 1942, kada su Nemci 28. juna krenuli u napad na Staljingrad i Kavkaz. Beloglazov je bio komandir voda od četiri tenka.

– Posle dugih i krvavih borbi Staljingrada, gde su leševi ležali na sve strane, što je ostalo za svagda urezano u njegovo pamćenje, učestvovao je u najvećoj tenkovskoj bici svih vremena, Kurskoj. Posle toga, uspešno su se probili preko Ukrajine, Rumunije i Bugarske, pa dolinom Morave krenuli ka Beogradu. Major Beloglazov mi je rekao: „U Beograd smo ušli, ali smo dobili naredbu da se ne upotrebljavaju teška artiljerija i avionske bombe, da bi poštedeli našu braću civilnih žrtava i ruševina”. Podsećam da su Nemci Beograd razarali 1941, što sam gledao, ali isto tako i Amerikanci 1944, što sam sa čuđenjem slušao – kaže Zakić.

Rusi su ušli u Beograd i započeli žestoke borbe sa Nemcima koji su se očajnički branili, priča naš sagovornik i podseća da su u borbama učestvovali i brojni građani. Bitka se vodila za svaku ulicu i svaku kuću.

– Kad je Beloglazov sa svoja četiri tenka prodro u Beograd, Nemci su „pancerfaustom” uništili jedan od njih kod Autokomande. Drugi tenk je uništen kod Karađorđevog parka, a treći na Slaviji. Beloglazov je sam nastavio prodor Beogradskom ulicom uzbrdo, gde se zaustavio da bi upitao šta je gore. Podatke su mu pružili porodica Vladimira Neškovića, njegova žena i sin, koji su govorili ruski jezik, jer je supruga Natalija Jurjevna bila poreklom Ruskinja. Popili su po čašicu pića, izljubili se i razmenili adrese – ističe Zakić.

Major je nastavio dalje, ali kod Pravnog fakulteta je „pancerfaust” pogodio i njegov tenk. Iskočio je iz zapaljene mašine, ali rafal mu je sasekao nogu. Kasnije su ga prebacili u bolnicu u Svilajnac, gde mu je noga amputirana, seća se Zakić, koji je tako i upoznao ruskog majora. Ubrzo su ga kao invalida, vratili kući u Alma-Atu.

– Mnogo kasnije, posetio sam Alma-Atu i majora Beloglazova, i to na poziv Vladimira Neškovića, sa kojim sam služio zajedno u Prvom protivavionskom puku, pri Vrhovnom štabu u Beogradu. Sudbina je htela da i on i ja upoznamo Beloglazova, a da posle zajedno budemo u istom puku. Beloglazov je 1970-ih godina boravio ponovo u Beogradu. Primljen je na najvišem nivou i u vašoj novinskoj kući – objašnjava senator Zakić kako je „Politika” objavila članak o majoru, pod naslovom „Iz tenka u fiću”.

Naime, Vladimir Nešković je svojim fićom dovezao Beloglazova u Makedonsku ulicu.
Zakić i Nešković zatim odlaze kod Beloglazova u Alma-Atu.

– Neško i ja smo posetili Kazahstan, Alma-Atu, gde smo bili gosti majora. Stanovao je u ulici Bikovski šose broj 27, a televizija u Alma-Ati pozvala je Neškovića, Beloglazova i mene da učestvujemo u jednoj emisiji, čiji je moto bio: u ratu i miru zajedno. Tako je i bilo, Srbi i Rusi zajedno, i u ratu i u miru – kaže dr Milorad Zakić.