Пут мајора Белоглазова од Стаљинграда до Београда

Седамдесет година је прошло од ослобођења нашег главног града, али су и даље снажна сећања учесника овог историјског догађаја. Ослободиоци Београда, међу њима је било и Срба и Руса, за само петнаестак дана, октобра 1944, протерали су Немце после три и по године окупације, а у овим историјским дешавањима учествовао је и др Милорад Закић, поручник у НОБ-у, а затим редовни професор факултета.

– Био сам 1944. у немачком логору у Санџаку, али сам успео да побегнем и дошао у Свилајнац, кога су Руси ослободили у октобру. Претворили су град у своју централну болницу, јер су почеле битке за Београд. Био сам у групи која се старала да рањеници буду пребачени у пријемно одељење, које је било у основној школи – прича Закић, који је са својих 90 година данас сенатор Републике Српске и члан српско-јеврејског друштва пријатељства.

Међу рањеницима је био и мајор Дмитриј Белоглазов, кога су Немци изрешетали код Правног факултета у Београду.

– Тада сам га први пут срео. Испричао је да му је отац био виши официр у Алма-Ати у Казахстану и да је имао два сина. Отац је желео да обојица пођу његовим стопама и уписао их је у војне школе. Старији брат му је пребачен 1930-их година у Москву, у најелитнију оклопну дивизију, у којој је био и Стаљинов син. Дмитриј је остао у Алма-Ати као официр, све до децембра 1941, када су пребачени на фронт. Промарширали су поред Стаљина на Црвеном тргу, и одатле пребачени на положај, 30 километара од Москве – прича наш саговорник.

Међутим, прво право ватрено крштење за Белоглазова уследило је у лето 1942, када су Немци 28. јуна кренули у напад на Стаљинград и Кавказ. Белоглазов је био командир вода од четири тенка.

– После дугих и крвавих борби Стаљинграда, где су лешеви лежали на све стране, што је остало за свагда урезано у његово памћење, учествовао је у највећој тенковској бици свих времена, Курској. После тога, успешно су се пробили преко Украјине, Румуније и Бугарске, па долином Мораве кренули ка Београду. Мајор Белоглазов ми је рекао: „У Београд смо ушли, али смо добили наредбу да се не употребљавају тешка артиљерија и авионске бомбе, да би поштедели нашу браћу цивилних жртава и рушевина”. Подсећам да су Немци Београд разарали 1941, што сам гледао, али исто тако и Американци 1944, што сам са чуђењем слушао – каже Закић.

Руси су ушли у Београд и започели жестоке борбе са Немцима који су се очајнички бранили, прича наш саговорник и подсећа да су у борбама учествовали и бројни грађани. Битка се водила за сваку улицу и сваку кућу.

– Кад је Белоглазов са своја четири тенка продро у Београд, Немци су „панцерфаустом” уништили један од њих код Аутокоманде. Други тенк је уништен код Карађорђевог парка, а трећи на Славији. Белоглазов је сам наставио продор Београдском улицом узбрдо, где се зауставио да би упитао шта је горе. Податке су му пружили породица Владимира Нешковића, његова жена и син, који су говорили руски језик, јер је супруга Наталија Јурјевна била пореклом Рускиња. Попили су по чашицу пића, изљубили се и разменили адресе – истиче Закић.

Мајор је наставио даље, али код Правног факултета је „панцерфауст” погодио и његов тенк. Искочио је из запаљене машине, али рафал му је сасекао ногу. Касније су га пребацили у болницу у Свилајнац, где му је нога ампутирана, сећа се Закић, који је тако и упознао руског мајора. Убрзо су га као инвалида, вратили кући у Алма-Ату.

– Много касније, посетио сам Алма-Ату и мајора Белоглазова, и то на позив Владимира Нешковића, са којим сам служио заједно у Првом противавионском пуку, при Врховном штабу у Београду. Судбина је хтела да и он и ја упознамо Белоглазова, а да после заједно будемо у истом пуку. Белоглазов је 1970-их година боравио поново у Београду. Примљен је на највишем нивоу и у вашој новинској кући – објашњава сенатор Закић како је „Политика” објавила чланак о мајору, под насловом „Из тенка у фићу”.

Наиме, Владимир Нешковић је својим фићом довезао Белоглазова у Македонску улицу.
Закић и Нешковић затим одлазе код Белоглазова у Алма-Ату.

– Нешко и ја смо посетили Казахстан, Алма-Ату, где смо били гости мајора. Становао је у улици Биковски шосе број 27, а телевизија у Алма-Ати позвала је Нешковића, Белоглазова и мене да учествујемо у једној емисији, чији је мото био: у рату и миру заједно. Тако је и било, Срби и Руси заједно, и у рату и у миру – каже др Милорад Закић.