Šta posle izbora u Donbasu

„Evropa je pobedila Rusiju!” To je ukratko poruka većine tekstova zapadnih medija posvećenih parlamentarnim izborima održanim prošlog vikenda u Ukrajini.

Rezultati izlaska na birališta pokazali su da je žiteljima bivše sovjetske republike „miris Zapada” sve bliži. Velika većina podržala je one stranke koje teže tešnjoj saradnji sa Evropskom unijom, pa čak i punopravno članstvo u EU. Ono oko čega nije bilo konsenzusa jeste to koja bi politička partija na tom putu trebalo da prednjači.

Ma koliko izgledalo nevažno, ovo bi i te kako moglo da utiče na brzinu ukrajinskog političkog prestrojavanja. Jer najjača partija premijera Arsenija Jacenjuka i njoj najbliži blok predsednika Petra Porošenka osvojili su po jedva nešto više od 20 procenata glasova. Ko će im biti partneri u vlasti, još je diskutabilno, ali i te kako važno.

Daleko veći problem jeste činjenica da u pomenutim izborima nisu učestvovali žitelji na jugoistoku zemlje iz Luganske i Donjecke oblasti (kao ni oni na Krimu), gde je raspoloženje otvoreno prorusko i gde će se za tamošnja rukovodstva i za sastav parlamenata glasati predstojećeg vikenda. A to čini barem četvrtinu Ukrajinaca.

Moskva je već priznala rezultate izbora održanih u zapadnim delovima Ukrajine. Sada očekuje da to isto, ali za istočni deo zemlje, učini i zvanični Kijev. Kao i zemlje EU. I jedno i drugo je malo verovatno, ali bilo bi korak napred ka smirivanju ukrajinskog košmara.

Parlamentarnim izborima zvanični Kijev je, ako ništa drugo, sa sebe skinuo teret optužbi da zemljom upravlja – hunta. Ali to sigurno neće zadovoljiti građane Donjecka i Luganska. Oni, naime, rezultate nedeljnog glasanja uzimaju na znanje, ali ih ne prihvataju kao svoje. Sopstvenu sudbinu sami će da kroje.

Prema mišljenju Porošenka, izbori u proruskim oblastima samo će da štete mirovnom procesu. Po njemu, rat koji se, sa manje ili više žestine, i dalje vodi na jugoistoku zemlje nije okončan. Primirje dogovoreno nedavno u Minsku već sada se krši svakodnevno.

Mada, reklo bi se, bez posebno izražene želje bilo koje od dve sukobljene strane da se krene u opširnije vojne operacije. Kao da svi čekaju rezultate izbora u Donjeckoj i Luganskoj oblasti.

Ispada da je Evropa na duže vreme dobila jedan izuzetno delikatan „zamrznuti konflikt”, koji bi mogao da potraje i koji, bez sumnje, malo kome (osim SAD) ide u prilog.

Uloga Rusije u celoj priči, takođe, navodi na oprez. Posle jednostranog prisajedinjenja Krima (zvanično potvrđenog referendumom tamošnjeg življa) koje je izazvalo pravu lavinu američko-evropskih sankcija Moskvi, u Kremlju se sigurno neće zaletati da preko noći pod svoje okrilje prime i Donjeck i Lugansk.

Ma koliko to želeli. Pogotovo što je Evropa već počela da se preračunava povodom pomenutih sankcija koje su nanele nepotrebnu štetu obema stranama, a nisu ništa rešile.

Izgleda da je politika pritisaka na Kijev i sa Zapada i sa Istoka dala rezultat koji niko nije želeo – krizu iz koje je usled otvorene netrpeljivosti Vašingtona i Moskve teško naći izlaz. A pomenuta kriza samo se uklopila u činjenicu da se svet sve brže menja i da broj takozvanih velikih sila više nije ograničen na SAD i Rusiju.

Kina kao ekonomska supersila traži svoju stratešku poziciju i u međunarodno-političkim odnosima. Slično je i sa Indijom, zemljama Južne Amerike...

Tako gledano, stav da je „Evropa pobedila Rusiju” slabog je daha jer pitanje je kako će se zemlje Starog kontinenta ponašati u suočavanju sa dalekoistočnim i ostalim dojučerašnjim drugorazrednim igračima, sa kojima je Moskva već uspostavila čvrstu partnersku vezu.

Teško je verovati da u takvim okolnostima Ukrajina može lako da nađe izgubljeni mir. Sa druge strane, podela zemlje na dva dela bila bi najgore i najneprirodnije rešenje. Da ne spominjemo činjenicu da bi opstanak i jednih i drugih bio usko vezan za dobru volju budućih „pokrovitelja”.

Za izbore u Donjecku i Lugansku moglo bi unapred da se prognozira da će ih ubedljivo dobiti proruske snage. Ali šta dalje? Da li odmah po objavljivanju rezultata glasanja pružiti ruku pomirenja Kijevu, koji je za dve pomenute oblasti već odredio neku vrstu samouprave u naredne tri godine, ili ići još oštrije, ovaj put sa jasno izraženom voljom građana?

O tome ne smeju da odlučuju osećanja već, pre svega, mudrost političara. Ako je, uopšte, ima.