Шта после избора у Донбасу

„Европа је победила Русију!” То је укратко порука већине текстова западних медија посвећених парламентарним изборима одржаним прошлог викенда у Украјини.

Резултати изласка на биралишта показали су да је житељима бивше совјетске републике „мирис Запада” све ближи. Велика већина подржала је оне странке које теже тешњој сарадњи са Европском унијом, па чак и пуноправно чланство у ЕУ. Оно око чега није било консензуса јесте то која би политичка партија на том путу требало да предњачи.

Ма колико изгледало неважно, ово би и те како могло да утиче на брзину украјинског политичког престројавања. Јер најјача партија премијера Арсенија Јацењука и њој најближи блок председника Петра Порошенка освојили су по једва нешто више од 20 процената гласова. Ко ће им бити партнери у власти, још је дискутабилно, али и те како важно.

Далеко већи проблем јесте чињеница да у поменутим изборима нису учествовали житељи на југоистоку земље из Луганске и Доњецке области (као ни они на Криму), где је расположење отворено проруско и где ће се за тамошња руководства и за састав парламената гласати предстојећег викенда. А то чини барем четвртину Украјинаца.

Москва је већ признала резултате избора одржаних у западним деловима Украјине. Сада очекује да то исто, али за источни део земље, учини и званични Кијев. Као и земље ЕУ. И једно и друго је мало вероватно, али било би корак напред ка смиривању украјинског кошмара.

Парламентарним изборима званични Кијев је, ако ништа друго, са себе скинуо терет оптужби да земљом управља – хунта. Али то сигурно неће задовољити грађане Доњецка и Луганска. Они, наиме, резултате недељног гласања узимају на знање, али их не прихватају као своје. Сопствену судбину сами ће да кроје.

Према мишљењу Порошенка, избори у проруским областима само ће да штете мировном процесу. По њему, рат који се, са мање или више жестине, и даље води на југоистоку земље није окончан. Примирје договорено недавно у Минску већ сада се крши свакодневно.

Мада, рекло би се, без посебно изражене жеље било које од две сукобљене стране да се крене у опширније војне операције. Као да сви чекају резултате избора у Доњецкој и Луганској области.

Испада да је Европа на дуже време добила један изузетно деликатан „замрзнути конфликт”, који би могао да потраје и који, без сумње, мало коме (осим САД) иде у прилог.

Улога Русије у целој причи, такође, наводи на опрез. После једностраног присаједињења Крима (званично потврђеног референдумом тамошњег живља) које је изазвало праву лавину америчко-европских санкција Москви, у Кремљу се сигурно неће залетати да преко ноћи под своје окриље приме и Доњецк и Луганск.

Ма колико то желели. Поготово што је Европа већ почела да се прерачунава поводом поменутих санкција које су нанеле непотребну штету обема странама, а нису ништа решиле.

Изгледа да је политика притисака на Кијев и са Запада и са Истока дала резултат који нико није желео – кризу из које је услед отворене нетрпељивости Вашингтона и Москве тешко наћи излаз. А поменута криза само се уклопила у чињеницу да се свет све брже мења и да број такозваних великих сила више није ограничен на САД и Русију.

Кина као економска суперсила тражи своју стратешку позицију и у међународно-политичким односима. Слично је и са Индијом, земљама Јужне Америке...

Тако гледано, став да је „Европа победила Русију” слабог је даха јер питање је како ће се земље Старог континента понашати у суочавању са далекоисточним и осталим дојучерашњим другоразредним играчима, са којима је Москва већ успоставила чврсту партнерску везу.

Тешко је веровати да у таквим околностима Украјина може лако да нађе изгубљени мир. Са друге стране, подела земље на два дела била би најгоре и најнеприродније решење. Да не спомињемо чињеницу да би опстанак и једних и других био уско везан за добру вољу будућих „покровитеља”.

За изборе у Доњецку и Луганску могло би унапред да се прогнозира да ће их убедљиво добити проруске снаге. Али шта даље? Да ли одмах по објављивању резултата гласања пружити руку помирења Кијеву, који је за две поменуте области већ одредио неку врсту самоуправе у наредне три године, или ићи још оштрије, овај пут са јасно израженом вољом грађана?

О томе не смеју да одлучују осећања већ, пре свега, мудрост политичара. Ако је, уопште, има.