PRIMITIVIZAM KAO NORMA

Tekst koji sledi pati od jednog suštinskog i nenadoknadivog hendikepa. Njegova tema je, naime, govor mržnje i primitivizam u srpskom medijskom prostoru, a pri tome oni najbolji, tj. najgori primeri naprosto ne mogu biti navedeni iz razloga elementarne pristojnosti. A i kada bismo ih kojim slučajem naveli, urednik bi iste – sasvim opravdano – odmah iz teksta izbacio.


Zato će ovo štivo neminovno biti malo osakaćeno i nedorečeno, a čitaoci "Politike" ostati prikraćeni za ilustraciju iz kataloga najvulgarnijih psovki i uvreda koje se vrte u našem javnom polju. I što je najgore, kao da smo se svi – i čitaoci, i akteri i žrtve – na to već nekako privikli, smatramo za, maltene, normalnu stvar, ili, u najgorem slučaju, pomalo neprijatnu, ali neizbežnu i u osnovi benignu tranzicionu boljku na srpskom putu "demokratizacije" i "otvorenog društva".

Uostalom, i sam sam se ove tugaljive teme setio tek u trenutku kada je jedna kolumnistkinja ,,Politike" demonstrativno odustala od daljeg pisanja iznervirana internet komentarima njenog članka. Iako sa dotičnom gospođom ne delim verovatno ni jedno teorijsko ili političko uverenje i premda ne bih smeo baš da stavim ruku u vatru oko toga da li je njena reakcija ipak bila preosetljiva, i da li su pomenute nedolične kritike bile stvarni uzrok ili možda samo povod njenog demisioniranja sa "Politikinih" stranica, moram priznati da me je ovaj njen gest malo trgao i osvestio uveliko mazohističku poziciju u kojoj se većina nas "javnih medijskih poslenika" nalazi.

U ime "tolerancije", "demokratičnosti", "otvorenosti" i "interaktivnosti", osobe koje se na ovaj ili onaj način pojavljuju u javnosti prinuđene su da trpe najrazličitije lične uvrede i poniženja, a da se to smatra više-manje prirodnim stanjem stvari, nečim što "ide u rok službe" i, što gotovo više nikog ne potresa i ne uzbuđuje. Tako se javnost postepeno privikava da je nenormalno zapravo normalno, a nesrećnim autorima ostaje samo da se ili što pre izvuku iz te medijske močvare, ili da se trude da pišu tako da ostanu neupadljivi i da se nikom naročito ne zamere, i na taj način budu pošteđeni javnog kaljanja i blama.

Zapravo, ta neformalna normalizacija primitivizma, to postepeno navikavanje da se na račun stvarnog ili nabeđenog političkog neistomišljenika može izreći svaka psina, i da će to naići na aplauze, odobravanje, ili makar smejuljenje dobrog dela javnosti, upravo to, dakle, predstavlja najvidljiviji simptom dubine naše moralne i društvene krize i civilizacijskog sunovrata.

Pri tome, interesantno je da se ovaj primitivizam uglavnom ni ne prepoznaje, a pogotovo ne deluje tako vulgarno i strašno kada su njegov predmet, odnosno objekt oni "drugi", tj. osobe sa druge strane imaginarne političke, mentalne i civilizacijske crte. Čini se kao da ni smeće toliko ne zaudara, samo ako je moje, ili ako je makar prave – što će reći, "naše" – političke i ideološke boje. Sa koliko su samo dobrohotne bolećivosti u redovima tzv. ,,druge" Srbije dočekivane kriptofašističke "duhovitosti" Nenada Čanka (pretnje vešanjem političkih protivnika, uvrede na račun dođoša i izbeglica), ili vulgarnost pojedinih BG kolumnista koji svoje lične i političke frustracije iživljavaju po "liberalnim" medijima Hrvatske i BH Federacije. Da i ne govorimo o anonimnim komentatorima sa sajta B92, "Zamisli Srbiju" i drugih, navodno, urbanih, reformskih i modernizacijskih foruma. (Kao da se zaboravlja da je, recimo, Vojislav Šešelj, svojevremeno, takođe posedovao sličan "šarm" i da su njegovi verbalni "nestašluci" takođe izazivali sličnu egzaltaciju u srcima njegovih mnogobrojnih obožavalaca.)

Možemo se ne slagati oko ocene stanja u zemlji i svetu, sporiti povodom sudbine srpskog naroda, definicije nacionalnog interesa, odnosa Rusije i Amerike, globalizacije i ozonskog omotača. Ali pri svemu tome ipak moraju postojati neke – ma koliko široke i otvorene – granice i neki, makar i minimalni standardi pristojnosti i kulture dijaloga. U protivnom, verujte mi na reč, sve će da ode dođavola. Uostalom, čak i u pravom ratu moraju da postoje neka pravila i neke ženevske konvencije.

I da ne bude nesporazuma, niko ne pretenduje na nedodirljivost (jedno)partijskih uvodničara i izvršnih sekretara centralnog i inih komiteta. Niko ne beži od javne kritike, pa i polemike u kojoj se, dakako, omakne i neka oštrija formulacija ili aluzija. Ali ovde nije reč o tome, kao ni o slobodi javne rasprave, cenzuri i demokratiji. Radi se naprosto o protestu protiv legalizacije najprizemnije vulgarnosti u našim političkim i medijskim arenama. Konkretnije, protestu protiv prakse da se sa zastupnicima nepoželjnih stavova obračunava – i to doslovno – psovkama, ličnim uvredama i pozivanjem na njihov fizički izgled i njihove stvarne ili izmišljene telesne mane. Još konkretnije? Nažalost, konkretnije ovde ipak nećemo i ne možemo. A radoznali uvek mogu da se informišu i "edukuju" tako što će po pomenutim medijima i forumima potražiti komentare i epitete koji se, na primer, odnose na premijera i predsednika ove zemlje, šefa najveće srpske partije, urednika ovih novina – ili pisca ovih redova.