ПРИМИТИВИЗАМ КАО НОРМА

Текст који следи пати од једног суштинског и ненадокнадивог хендикепа. Његова тема је, наиме, говор мржње и примитивизам у српском медијском простору, а при томе они најбољи, тј. најгори примери напросто не могу бити наведени из разлога елементарне пристојности. А и када бисмо их којим случајем навели, уредник би исте – сасвим оправдано – одмах из текста избацио.


Зато ће ово штиво неминовно бити мало осакаћено и недоречено, а читаоци "Политике" остати прикраћени за илустрацију из каталога највулгарнијих псовки и увреда које се врте у нашем јавном пољу. И што је најгоре, као да смо се сви – и читаоци, и актери и жртве – на то већ некако привикли, сматрамо за, малтене, нормалну ствар, или, у најгорем случају, помало непријатну, али неизбежну и у основи бенигну транзициону бољку на српском путу "демократизације" и "отвореног друштва".

Уосталом, и сам сам се ове тугаљиве теме сетио тек у тренутку када је једна колумнисткиња ,,Политике" демонстративно одустала од даљег писања изнервирана интернет коментарима њеног чланка. Иако са дотичном госпођом не делим вероватно ни једно теоријско или политичко уверење и премда не бих смео баш да ставим руку у ватру око тога да ли је њена реакција ипак била преосетљива, и да ли су поменуте недоличне критике биле стварни узрок или можда само повод њеног демисионирања са "Политикиних" страница, морам признати да ме је овај њен гест мало тргао и освестио увелико мазохистичку позицију у којој се већина нас "јавних медијских посленика" налази.

У име "толеранције", "демократичности", "отворености" и "интерактивности", особе које се на овај или онај начин појављују у јавности принуђене су да трпе најразличитије личне увреде и понижења, а да се то сматра више-мање природним стањем ствари, нечим што "иде у рок службе" и, што готово више никог не потреса и не узбуђује. Тако се јавност постепено привикава да је ненормално заправо нормално, а несрећним ауторима остаје само да се или што пре извуку из те медијске мочваре, или да се труде да пишу тако да остану неупадљиви и да се ником нарочито не замере, и на тај начин буду поштеђени јавног каљања и блама.

Заправо, та неформална нормализација примитивизма, то постепено навикавање да се на рачун стварног или набеђеног политичког неистомишљеника може изрећи свака псина, и да ће то наићи на аплаузе, одобравање, или макар смејуљење доброг дела јавности, управо то, дакле, представља највидљивији симптом дубине наше моралне и друштвене кризе и цивилизацијског суноврата.

При томе, интересантно је да се овај примитивизам углавном ни не препознаје, а поготово не делује тако вулгарно и страшно када су његов предмет, односно објект они "други", тј. особе са друге стране имагинарне политичке, менталне и цивилизацијске црте. Чини се као да ни смеће толико не заудара, само ако је моје, или ако је макар праве – што ће рећи, "наше" – политичке и идеолошке боје. Са колико су само доброхотне болећивости у редовима тзв. ,,друге" Србије дочекиване криптофашистичке "духовитости" Ненада Чанка (претње вешањем политичких противника, увреде на рачун дођоша и избеглица), или вулгарност појединих БГ колумниста који своје личне и политичке фрустрације иживљавају по "либералним" медијима Хрватске и БХ Федерације. Да и не говоримо о анонимним коментаторима са сајта Б92, "Замисли Србију" и других, наводно, урбаних, реформских и модернизацијских форума. (Као да се заборавља да је, рецимо, Војислав Шешељ, својевремено, такође поседовао сличан "шарм" и да су његови вербални "несташлуци" такође изазивали сличну егзалтацију у срцима његових многобројних обожавалаца.)

Можемо се не слагати око оцене стања у земљи и свету, спорити поводом судбине српског народа, дефиниције националног интереса, односа Русије и Америке, глобализације и озонског омотача. Али при свему томе ипак морају постојати неке – ма колико широке и отворене – границе и неки, макар и минимални стандарди пристојности и културе дијалога. У противном, верујте ми на реч, све ће да оде дођавола. Уосталом, чак и у правом рату морају да постоје нека правила и неке женевске конвенције.

И да не буде неспоразума, нико не претендује на недодирљивост (једно)партијских уводничара и извршних секретара централног и иних комитета. Нико не бежи од јавне критике, па и полемике у којој се, дакако, омакне и нека оштрија формулација или алузија. Али овде није реч о томе, као ни о слободи јавне расправе, цензури и демократији. Ради се напросто о протесту против легализације најприземније вулгарности у нашим политичким и медијским аренама. Конкретније, протесту против праксе да се са заступницима непожељних ставова обрачунава – и то дословно – псовкама, личним увредама и позивањем на њихов физички изглед и њихове стварне или измишљене телесне мане. Још конкретније? Нажалост, конкретније овде ипак нећемо и не можемо. А радознали увек могу да се информишу и "едукују" тако што ће по поменутим медијима и форумима потражити коментаре и епитете који се, на пример, односе на премијера и председника ове земље, шефа највеће српске партије, уредника ових новина – или писца ових редова.