U jatu istomišljenika

Čitajući knjigu „Kosovo i raspad Jugoslavije” pomislio sam da je u najmanju ruku nekorektno da intelektualac poput Škeljzena Malićija, koji je u Beogradu proveo svoju mladost, od završene srednje škole pa sve do tridesetčetvrte godine, o prošlosti zajedničke države piše na takav način, jezikom mržnje i sa puno sarkazma.

Jezik mržnje naročito koristi kada piše o srpskim političarima koji su za njega ,,fašisti”, ali i kad govori o običnom srpskom narodu, uz upotreby termina:„rđa”, ,,falange”, ,,protuve”...

U knjizi se pominju događaji iz 1966. godine, kada pisac odlazi u Beograd. Odluku o tome donosi porodica na preporuku njegovog profesora iz srednje škole,i tako Škeljzen nastavlja školovanje– na srpskohrvatskom jeziku. Ali nije ostao samo u Beogradu na studijama nego kada je pao u „depresiju”, kako kaže, odlazi u srpske pravoslavne crkve i manastire da radi kao konzervator fresaka.

Malići ne polazi od toga da su previranja koje je KPJ (SKJ) omogućila svojim oportunizmom i tolerancijom glavni faktor razbijanja Jugoslavije. Ne pominje ni događaje koji su tome prethodili. Kao razloge za raspad navodi, na primer: štrajk rudara u Trepči, protesteu Cankarjevom domu u Ljubljani i nezadovoljstva zapadnih republika zbog srpske politike na nivou zajedničke države. Ne uviđa da su to samo posledice. Ipak, vreme početka raspada Jugoslavijetačno locira, a to je smena Aleksandra Rankovića u tadašnjoj državnoj bezbednosti. Njegovom smenom faktički je rasformirana centralna državna bezbednost na nivou Jugoslavije. Razbijanjem ove službe, ostala je samo JNA kao federalni bezbedonosni organ, ali vojni. Republičke i kasnije pokrajinske službe nastavile su da funkcionišu u interesu njihovih političkih birokratija, a na štetu jedinstva zemlje.

Povodom demonstracija Albanaca aprila 1981. Malići piše:„Policija izlazi iz tih vozila i ispaljuje rafale na sve što se kreće, a što je njima ličilo na Albance.” Svako ko je živeo na Kosovu tih godina znao je da u razbijanju albanskih demonstracija nije učestvovala srpska policija, nego prvenstveno jedinica savezne policije (SSUP), tj. policajci iz svih krajeva ondašnje Jugoslavije.

Malići opisuje i studentske demonstracije u Beogradu u kojima je i sam učestvovao. Zaradio je, kaže, „čvorugu na glavi” i priveden je na informativni razgovor.

Pisac navodi da je posle više godina došao ponovo u Beograd. On taj svoj dolazak opisuje kao da je došao u njemu potpuno stran grad, o kome sada govori sa puno mržnje. Između ostalog, traži da se Beograd hitno bombarduje. Tek kada je ponovo došao otkriva da u Beogradu vlada podzemlje. Sada Malići ostavlja utisak jednogisfrustriranog Albanca, koji je zaboraviosve dobro iz svoje mladosti proživljene u Beogradu, kada je mogao da nosi i svoje keče, a da mu niko to ne zameri. Ili je baš zbog toga isfrustriran, jer sada mora da govori kao i celo jato iz koga je izleteo. Sada su mu potrebni dokazi za povratak i prihvatanje u jato istomišljenika, gde ne sme da se čuje ni jedna jedina reč koja iskače od čvrsto, čak i ubistvima neistomišljenika, izgrađene unisonosti.

*Dipl.pravnik, Gračanica