Paranoja zvana devedesete

Kada je u petak, 14. novembra ove godine, na pragu svoje kuće upucan biznismen Milan Beko, malo je bilo onih koji se tada nisu naježili. Za trenutak su se vrtoglavo brzo vratila sećanja na devedesete godine prošlog veka. Policija je ubrzo saopštila određene detalje iz istrage, uveravajući da pokušaj likvidacije srpskog biznismena nije profesionalno naručeno ubistvo. Da li bi ovakav, do sada ipak neuobičajen istup nadležnih, trebalo shvatiti kao pokušaj umirivanja javnosti?

Samo dan kasnije, u blizini zgrade u kojoj stanuje, brutalno je napadnut Ilija Vujačić, dekan Fakulteta političkih nauka u Beogradu. Na Vujačića su sleđa nasrnuli mladići, od kojih jedan ima svega 17 godina. Policija je uhapsila četvoricu osumnjičenih za ovaj napad. Jedan od napadača već iza sebe ima 15 krivičnih prijava, od kojih dve zbog napada na policajce i pet u vezi s trgovinom droge.

Zatim smo saznali da su dva dečaka od 10 i 11 godina mučki ispred njegovog stana napala Rašu Popova (81), srpskog književnika, dugogodišnjeg novinara i glavnog junaka dečjeg TV serijala „Fazoni i fore”. Dečaci koji su pokušali da opljačkaju Popova do sada su vinovnici čak 300 razbojništava. Pre nekoliko meseci pretukli su starijeg sugrađanina, koji je preminuo. Popov je ovim povodom medijima izjavio da ga je strah i da je oboleo od paranoje zvane Beograd.

Ovi događaji izazvali su žučnu polemiku javnosti o tome da li smo se vratili u devedesete. Dakle, govori se o atmosferi od pre više od 20 godina, kada se, prema podacima MUP-a, u Srbiji dešavalo više od 500 krivičnih dela dnevno i kada nijedan dan nije mogao da prođe bez makar jednog ubistva.

Tada se, podsetimo, na ulici trgovalo naftom, cigaretama i devizama. „Zelenjak” je bio samo jedno od mesta na kojem se na svakom koraku moglo čuti „devize, devize”, dok je ispred skoro svake zgrade u Beogradu stajao po jedan „komšija” s plastičnim flašama nafte i benzina. Ovakav način „privređivanja”, van svih legalnih tokova, nastao je i razvio se devedesetih, a generisale su ga sankcije i država, koja je mnoge poslove prebacila na crno tržište. Situacija u kojoj je kriminal cvetao naočigled vlasti bila je plodno tlo za nastanak i rasadnik raznih mafija i kriminalnih klanova s čijim se ostacima država i danas bori.

Kriminal u Srbiji, u odnosu na period od pre više od 20 godina, smanjen je za oko 40 odsto, pokazuju podaci MUP-a od 1992. do kraja 2013. godine.

Najveći pad stope kriminala zabeležen je u glavnom gradu, u kojem se dogodi između 50 i 60 odsto ukupnog kriminaliteta u Srbiji.

U Beogradu je tokom prošle godine za više od 50 odsto smanjen kriminal u odnosu na 1992. godinu, kada je zabeleženo 70.768 krivičnih dela.

Kriminal u glavnom gradu u ovoj godini je, prema podacima beogradske policije, na nivou iz 1978. godine. Da li to znači da smo mi oboleli od paranoje zvane devedesete?

Sociolog Ratko Božović za „Politiku” kaže da je greška verovati da možemo da se vratimo tamo gde smo jednom već bili. Božović ipak smatra da talas devedesetih nije dovršen, da su neke matrice još prisutne i da je problem što, kako ocenjuje, ovo društvo nema snagu da se suoči s realnošću i posledicama koje vučemo iz tog vremena.

„Previše se vezujemo za neke stare matrice. Naše društvo je i dalje anomično. U njemu vladaju haos, bezakonje i nasilje. Razlog za ovu situaciju treba tražiti u spornim institucijama sistema, potpuno neodgovarajućim i neefikasnim. Ne postoji prevencija, niti se čini da iskazujemo potrebu suzbijanja pojedinih oblika nasilja, što mora da bude temelj svakog društva. Naše društvo je ugroženo nasiljem od horizontale do vertikale”, tvrdi naš sagovornik.

Božović navodi da statističkim podacima o padu kriminaliteta ne veruje jer, kako kaže, ne može da ne veruje svojim očima.

„Nije stvar u tome da ja po svaku cenu hoću da kažem da to nije tačno, ali je očigledno da se svakodnevno suočavamo s nekom vrstom nasilja – porodičnim, vršnjačkim. Čini se kao da je nasilje postalo način života. O nasilju se svaki dan piše i izveštava u medijima. Deluje kao da je ovakav obrazac ponašanja postao uobičajen, jer mediji nemaju odgovarajući tretman ovih tema”, zaključuje Božović.