Параноја звана деведесете

Када је у петак, 14. новембра ове године, на прагу своје куће упуцан бизнисмен Милан Беко, мало је било оних који се тада нису најежили. За тренутак су се вртоглаво брзо вратила сећања на деведесете године прошлог века. Полиција је убрзо саопштила одређене детаље из истраге, уверавајући да покушај ликвидације српског бизнисмена није професионално наручено убиство. Да ли би овакав, до сада ипак неуобичајен иступ надлежних, требало схватити као покушај умиривања јавности?

Само дан касније, у близини зграде у којој станује, брутално је нападнут Илија Вујачић, декан Факултета политичких наука у Београду. На Вујачића су слеђа насрнули младићи, од којих један има свега 17 година. Полиција је ухапсила четворицу осумњичених за овај напад. Један од нападача већ иза себе има 15 кривичних пријава, од којих две због напада на полицајце и пет у вези с трговином дроге.

Затим смо сазнали да су два дечака од 10 и 11 година мучки испред његовог стана напала Рашу Попова (81), српског књижевника, дугогодишњег новинара и главног јунака дечјег ТВ серијала „Фазони и форе”. Дечаци који су покушали да опљачкају Попова до сада су виновници чак 300 разбојништава. Пре неколико месеци претукли су старијег суграђанина, који је преминуо. Попов је овим поводом медијима изјавио да га је страх и да је оболео од параноје зване Београд.

Ови догађаји изазвали су жучну полемику јавности о томе да ли смо се вратили у деведесете. Дакле, говори се о атмосфери од пре више од 20 година, када се, према подацима МУП-а, у Србији дешавало више од 500 кривичних дела дневно и када ниједан дан није могао да прође без макар једног убиства.

Тада се, подсетимо, на улици трговало нафтом, цигаретама и девизама. „Зелењак” је био само једно од места на којем се на сваком кораку могло чути „девизе, девизе”, док је испред скоро сваке зграде у Београду стајао по један „комшија” с пластичним флашама нафте и бензина. Овакав начин „привређивања”, ван свих легалних токова, настао је и развио се деведесетих, а генерисале су га санкције и држава, која је многе послове пребацила на црно тржиште. Ситуација у којој је криминал цветао наочиглед власти била је плодно тло за настанак и расадник разних мафија и криминалних кланова с чијим се остацима држава и данас бори.

Криминал у Србији, у односу на период од пре више од 20 година, смањен је за око 40 одсто, показују подаци МУП-а од 1992. до краја 2013. године.

Највећи пад стопе криминала забележен је у главном граду, у којем се догоди између 50 и 60 одсто укупног криминалитета у Србији.

У Београду је током прошле године за више од 50 одсто смањен криминал у односу на 1992. годину, када је забележено 70.768 кривичних дела.

Криминал у главном граду у овој години је, према подацима београдске полиције, на нивоу из 1978. године. Да ли то значи да смо ми оболели од параноје зване деведесете?

Социолог Ратко Божовић за „Политику” каже да је грешка веровати да можемо да се вратимо тамо где смо једном већ били. Божовић ипак сматра да талас деведесетих није довршен, да су неке матрице још присутне и да је проблем што, како оцењује, ово друштво нема снагу да се суочи с реалношћу и последицама које вучемо из тог времена.

„Превише се везујемо за неке старе матрице. Наше друштво је и даље аномично. У њему владају хаос, безакоње и насиље. Разлог за ову ситуацију треба тражити у спорним институцијама система, потпуно неодговарајућим и неефикасним. Не постоји превенција, нити се чини да исказујемо потребу сузбијања појединих облика насиља, што мора да буде темељ сваког друштва. Наше друштво је угрожено насиљем од хоризонтале до вертикале”, тврди наш саговорник.

Божовић наводи да статистичким подацима о паду криминалитета не верује јер, како каже, не може да не верује својим очима.

„Није ствар у томе да ја по сваку цену хоћу да кажем да то није тачно, али је очигледно да се свакодневно суочавамо с неком врстом насиља – породичним, вршњачким. Чини се као да је насиље постало начин живота. О насиљу се сваки дан пише и извештава у медијима. Делује као да је овакав образац понашања постао уобичајен, јер медији немају одговарајући третман ових тема”, закључује Божовић.