Mubarak podelio Belu kuću

Barak Obama je insistirao na tome da egipatski predsednik Hosni Mubarak mora da bude svrgnut s vlasti iako su ga potpredsednik Džozef Bajden i državna sekretarka Hilari Klinton odgovarali od toga plašeći se da će u Egiptu nastati haos. Ovo otkriva američki novinar Čak Tod u nedavno objavljenoj knjizi „Stranac”, koja je došla u žižu interesovanja kada je Mubarak pre nekoliko dana oslobođen optužbi za ubistvo više od sto ljudi koji su demonstrirali protiv njegove vladavine.

Tod, koji radi i kao direktor informativnog programa na Televiziji En-Bi-Si, piše da u Beloj kući nikako nije bilo slaganja oko toga kako Vašington treba da se postavi tokom arapskog proleća, kada su padali autokratski, ali uglavnom Americi odani režimi. Egipćani su 2011. ustali protiv Mubaraka, koji je čvrstom rukom vladao 30 godina, što je, kako piše Tod, a prenosi „Njujork tajms”, podelilo najbliže Obamine saradnike.

Tadašnji ministar odbrane Robert Gejts, potpredsednik Džozef Bajden i u to vreme državna sekretarka Hilari Klinton ubeđivali su Obamu da podrži starog američkog saveznika jer će zemlja posle prevrata upasti u „spiralu nepoznatog”.

Međutim, predsednik Obama je poverovao Suzan Rajs, tadašnjoj ambasadorki SAD u UN i sadašnjoj savetnici za nacionalnu bezbednost, i Samanti Pauer, koja je tada savetovala Obamu, a sada je ambasadorka u UN.One su mu, naime, govorile da i Mubarak mora da bude sklonjen.

Smena režima u Kairu zadavala je Obaminom timu muke jer su na vlast na demokratskim izborima došli islamisti i predsednik Muhamed Mursi, koji je suspendovao ustav i nije igrao konstruktivnu ulogu u odnosima sa Izraelom.

Konačno, i on je uklonjen pučem, posle čega je na čelo države došao Abdel Fatah el Sisi, ali Bela kuća i Stejt department opet nisu znali kako da se postave prema dešavanjima u Egiptu kojem isporučuju ogromnu vojnu i finansijsku pomoć. Bilo je vrlo zanimljivo slušati predstavnike američkih vlasti kako na konferencijama za novinare opisuju svrgavanje Mursija i smišljaju termine za ono što se desilo u Kairu – nikako nisu smeli da upotrebe „vojni udar” jer Amerika ima pravilo da ne šalje vojnu pomoć zemljama u kojima se vlast smenjuje na nedemokratski način.

Konačno, Sisijev režim je osudio trojicu novinara Al Džazire za navodno pomaganje u međuvremenu zabranjenoj Islamskoj braći. Sisi je potreban SAD kao partner za rešavanje palestinsko-izraelskog sukoba, ali je Americi vrlo teško da opravda hapšenje novinara samo zato što su radili svoj posao.

Tod zaključuje da je predsednik SAD napravio grešku 2011. i da je puštanjem Mubaraka „niz vodu” poslao kontradiktornu poruku bliskoistočnim autokratama koji rade u korist američkih interesa. Autor takođe smatra i da su potresi u Kairu direktno doveli da pada Muamera el Gadafija u Libiji i potonjeg haosa kao i do građanskog rata u Siriji.

J. S.