Мубарак поделио Белу кућу

Барак Обама је инсистирао на томе да египатски председник Хосни Мубарак мора да буде свргнут с власти иако су га потпредседник Џозеф Бајден и државна секретарка Хилари Клинтон одговарали од тога плашећи се да ће у Египту настати хаос. Ово открива амерички новинар Чак Тод у недавно објављеној књизи „Странац”, која је дошла у жижу интересовања када је Мубарак пре неколико дана ослобођен оптужби за убиство више од сто људи који су демонстрирали против његове владавине.

Тод, који ради и као директор информативног програма на Телевизији Ен-Би-Си, пише да у Белој кући никако није било слагања око тога како Вашингтон треба да се постави током арапског пролећа, када су падали аутократски, али углавном Америци одани режими. Египћани су 2011. устали против Мубарака, који је чврстом руком владао 30 година, што је, како пише Тод, а преноси „Њујорк тајмс”, поделило најближе Обамине сараднике.

Тадашњи министар одбране Роберт Гејтс, потпредседник Џозеф Бајден и у то време државна секретарка Хилари Клинтон убеђивали су Обаму да подржи старог америчког савезника јер ће земља после преврата упасти у „спиралу непознатог”.

Међутим, председник Обама је поверовао Сузан Рајс, тадашњој амбасадорки САД у УН и садашњој саветници за националну безбедност, и Саманти Пауер, која је тада саветовала Обаму, а сада је амбасадорка у УН.Оне су му, наиме, говориле да и Мубарак мора да буде склоњен.

Смена режима у Каиру задавала је Обамином тиму муке јер су на власт на демократским изборима дошли исламисти и председник Мухамед Мурси, који је суспендовао устав и није играо конструктивну улогу у односима са Израелом.

Коначно, и он је уклоњен пучем, после чега је на чело државе дошао Абдел Фатах ел Сиси, али Бела кућа и Стејт департмент опет нису знали како да се поставе према дешавањима у Египту којем испоручују огромну војну и финансијску помоћ. Било је врло занимљиво слушати представнике америчких власти како на конференцијама за новинаре описују свргавање Мурсија и смишљају термине за оно што се десило у Каиру – никако нису смели да употребе „војни удар” јер Америка има правило да не шаље војну помоћ земљама у којима се власт смењује на недемократски начин.

Коначно, Сисијев режим је осудио тројицу новинара Ал Џазире за наводно помагање у међувремену забрањеној Исламској браћи. Сиси је потребан САД као партнер за решавање палестинско-израелског сукоба, али је Америци врло тешко да оправда хапшење новинара само зато што су радили свој посао.

Тод закључује да је председник САД направио грешку 2011. и да је пуштањем Мубарака „низ воду” послао контрадикторну поруку блискоисточним аутократама који раде у корист америчких интереса. Аутор такође сматра и да су потреси у Каиру директно довели да пада Муамера ел Гадафија у Либији и потоњег хаоса као и до грађанског рата у Сирији.

Ј. С.