Ratni dnevnik Reli Pardo

Nezahvalno je baviti se istorijom nečijeg života jer uvek može nešto da se izostavi ili ne prenese faktografski, onako kako je stvarno bilo. Zato će ovo biti više impresije a manje činjenice o Reli Alfandari Pardo.

Ova beogradska Ana Frank– sličnost je po dnevniku koji je vodila u istim godinama kada je dnevnik pisala Ana – ima dve adrese. Prva je bila, od 1929. godine, u Kajmakčalanskoj ulici u Beogradu, sve do 1941. Druga je od 1946. u Francuskoj, a onda u Izraelu.

Na Reli mi je skrenula pažnju njena sestra Mirjana Vuisić, slušateljka beogradskog radija na kome je pre nekoliko meseci emitovana priča o Branku Lustigu koji je detinjstvo proveo u logoru Aušvic. Potom, posle rata kao producent Veljka Bulajića stigao je do Holivuda i tamo zaradio dva Oskara za produkciju Spilbergovog filma „Šindlerova lista” i „Gladijatora” Ridlija Skota. Mirjana Vuisić je slušala emisiju o Lustigu i htela je da dođe do njegove adrese. Kad me je pozvala telefonom rekla je da bi Lustigu trebalo poslati Relinu knjigu „To je bio samo piknik”, izdanje Beograd 2014. Nikad nisam čuo za Reli i njenu knjigu. Potražio sam je na netu i našao utiske čitalaca:

„Pisac ove divne knjige je Reli Alfandari Pardo, beogradska Jevrejka koja je ratne godine provela u Beogradu, skrivena u špajzu veličine krevetskog dušeka.”

„Reli je napisala knjigu koja je čist arhiv duše sa slikama Beograda. Dok čitamo knjigu, kao da gledamo dokumentarni film ili slušamo tonski zapis, nema neke razlike. Kao da smo sa njom proveli tri strašne godine sklupčani na dušeku šupe čitajući zajedno velike pisce koji su joj davali nadu da je svet, ipak, dobro mesto i da neobjašnjivom zlu mora doći kraj.”

I ja sam pročitao knjigu. I na vezi sam sa gospođom Reli elektronskom poštom. Naša prepiska se dešava u vreme ovogodišnjeg izraelsko-palestinskog sukoba.

Ona piše:

„Sada sam poslala i-mejl gospođi koja je tako opširno iznela svoje utiske u vezi sa događajima koje sam opisala da sam, kao po običaju, pitala da li to i ona piše knjigu?! Ovde je politička i društvena nesaglasnost toliko nepodnošljiva. Ne radim ništa izuzev što gledam televizijski program, gde nam desetine ’specijalaca’ probijaju mozak; ali, nažalost, kao svi oni koji ne idu na posao, i ja nisam u stanju da se otkačim od televizora i malo smirim... Biće primirje.”

Posveta u knjizi je napisana bratu i roditeljima nastradalim u logoru. Otac im kaže 1939. prilikom odlaska kod fotografa: „Jednoga dana ćete shvatiti da je porodična fotografija nešto sasvim drugo, ostaće kao uspomena na roditelje, na vaše detinjstvo, imaće počasno mesto u albumu, u našoj kući, biblioteci...”

Reli skromno objašnjava da je knjiga nastala iz želje da ostavi neki trag o sebi, svojoj deci. Ona nije profesionalni pisac. Naslov knjige nastao je slučajno. Srela je neku gospođu u Tel Avivu i kada su se raspitale gde je koja bila za vreme rata, Reli je pomenula Beograd i „svoj” špajz. Žena je odgovorila: „To je bio samo piknik, ja sam bila u Aušvicu.”

Šaljem gospođi Reli nove utiske čitalaca:

„Knjigu sam čitala bez daha, sa suzama u očima. Iako zbog svega tragična, a pre svega zbog tematike, dramatičnog ličnog iskustva, knjiga je i dokument i oda životu, posebno gledana očima dvanaestogodišnje devojčice...”

Ako ovaj novinar kaže da je Relina knjiga za Nobela malo će ljudi poverovati u to.

Evo nekih uporednih podataka o dve devojčice: Ana Frank je rođena u Frankfurtu na Majni 1929. godine. Reli Alfandari Pardo rođena je u Beogradu 1929. godine. Porodica Frank se krije 1942. u tajnom skloništu gde Ana počinje da piše dnevnik. Reli se 1942. skriva u Aranđelovcu, a potom u Beogradu, u Dečanskoj ulici, u tajnom skrovištu; tu zapisuje svoj arhiv duše.

U maglovitoj budućnosti ovog vremena, njih dve će ostati kao likovi koje su rat i nesreća spojili.

U tom špajzu, za razliku od Ane, Reli je imala više sreće da preživi.

Reli u sećanjima na svoj „piknik” opisuje istorijske događaje toga vremena kao reporter sa lica mesta.

Mirjana Vuisić je u pravu. Treba knjigu dostaviti Lustigu, a preko njega Spilbergu, sa preporukom. Ili, možda, neki domaći reditelj ima bolju ideju pre nego što se desi da Srbima neki drugi kulturni poslenici iz neke druge zemlje, otkriju našu Anu Frank.

Novinar