Ćirilica na evropskom putu

Rezolucija Evropskog parlamenta o Vojislavu Šešelju bila je, između ostalog, povod da predsednik srpske vlade uputi prekor Hrvatima da „nisu u stanju da sačuvaju deset tabli na ćirilici.” Na drugoj strani, istakao je da Srbija ima deset hiljada latiničnih tabli i da nije nijednu uništila. Verovatno je ovu drugu brojku premijer Vučić metaforički upotrebio, jer latiničnih tabli u Srbiji ima daleko više i one dominiraju u svakom gradu, bez obzira što je po Ustavu i zakonu ćirilica pismo u službenoj upotrebi i što se podrazumeva njena upotreba na tablama institucija, preduzeća i slično.

Danas je status ćirilice aktuelan i zbog jednog neveselog jubileja, koji je i označio potiskivanje i diskriminaciju ćirilice u Srbiji. Reč je o Novosadskom dogovoru, koji je potpisan pre šest decenija, 10. decembra 1954, u organizaciji Matice srpske i Matice hrvatske. Srpski jezik je tada preimenovan u srpskohrvatski odnosno hrvatskosrpski, a treća tačka zaključaka (otkucanih latinicom) glasila je: „Oba pisma, latinica i ćirilica, ravnopravna su, zato treba nastojati da i Srbi i Hrvati podjednako nauče oba pisma, što će se postići u prvom redu školskom nastavom.” Srbi ne samo da su naučili latinicu, već su je kontinuirano favorizovali, dok su Hrvati potpuno odbacili ćirilicu. Osamnaest hrvatskih institucija odreklo se Novosadskog dogovora 1967. godine, a Matica hrvatska 1971. U međuvremenu je nestala i zajednička država, a Srbima su ostale dalekosežne posledice, koje su dovele do nezavidnog položaja ćirilice.

Primera je mnogo, a najsvežiji je iz Niša. Na jednoj državnoj instituciji (Klinika za kardiohirurgiju) nedavno je osvanula „deset hiljada i prva” tabla sa latiničnim pismom (sa tekstom nepoznatog pravopisa), neobičnog, trouglastog oblika (umesto uobičajenog pravougaonog). Na istoj klinici su postavljeni i neki „stilizovani” simboli, a pomenuta tabla, ako se malo bolje pogleda, u stvari je stilizovan vukovarski čekić.

Višedecenijsko iskustvo, kao i najnoviji primeri, govore da ćirilici neće biti lako na evropskom putu. Postavlja se pitanje njenog opstanka, a samim tim i opstanka nacionalnog i kulturnog identiteta Srba. Trebalo bi, naravno, priznati da je hod ćirilice po jugoslovenskoj stranputici, započet Novosadskim dogovorom, umnogome odredio i njenu sudbinu na evropskom putu. Teško je u takvoj situaciji slediti častan primer Bugarske, koja je, iako članica Evropske unije, sačuvala dostojanstvo svoga pisma. Sama Unija je pokazala respekt prema Bugarskoj, jedinoj članici u kojoj je ćirilica ne samo zvanično pismo, već se i striktno vodi računa o njenoj upotrebi. Prošle godine su štampane novčanice od pet evra, gde je reč evro ispisana i ćirilicom, a ove godine su se pojavile takve novčanice i u apoenima od deset evra.

Šta činiti u Srbiji? Dosledna kulturna politika države Srbije, kao i striktno poštovanje Ustava i zakona, mogli bi da sačuvaju srpsko nacionalno pismo od dalje diskriminacije. Primer nam je u susedstvu. Time bismo se, na pravi način, suprotstavili daljoj „dronizaciji” Srbije.

Profesor Univerziteta u Nišu