On je njihov supernastavnik

Đaci uživaju kad god ih nastavnik pohvali, ali i profesorima je puno srce kada od učenika dobiju ocenu – odličan pet. U anketi „Biramo naj-nastavnika”, koju su osmislili u Opštinskoj upravi Savski venac, učenici Osnovne škole „Radojka Lakić” izabrali su Miodraga Mrkića, nastavnika istorije, za sebi najdražeg.

Ovaj „odlikaš” počeo je da predaje u školi „Radojka Lakić” novembra 1969. godine i danas podučava ćerke i sinove svojih đaka. U kabinetu on čuva mnoge lepe uspomene. Istorijske karte, školska biblioteka, panoi koje su izrađivali učenici, portreti velikana – samo su deo blaga koje su sakupljali Mrkić i njegovi đaci. Nastavnik koji sebe naziva pripovedačem istorije ima i pravu malu arhivu: u više od 200 fascikli raspoređene su slike, tekstovi, novinski članci o raznim istorijskim događajima i ličnostima.

– Da bi učenicima predavanje bilo zanimljivije, kada učimo Drugi svetski rat, na primer, podelim ih tako da su u jednom redu četnici, u srednjem su partizani, a treći red čine Nemci i onda oni objašnjavaju kakva je čija istorijska uloga bila – priča Mrkić.

Najveće priznanje ovaj nastavnik ne čuva pored plaketa i diploma, već u torbi, kako bi mu uvek bilo pored njega. Osmaci koji su početkom sedamdesetih ispraćali svog Mrku u vojsku napisali su mu pesmu i stihovima rekli koliko im znači. Zelenim mastilom potpisali su se autori, a koliko im je teško pao rastanak rečito svedoče njihovi potpisi zamrljani suzama. 

Ovaj učenicima najdraži nastavnik, ipak, nije neko ko stalno popušta deci ili ih previše mazi. Ima kod njega i ukora i jedinica, ali se đaci koji ih zasluže ne bune, jer vrlo dobro znaju zašto su im loše ocene podeljene.

– Imam puno razumevanja za njih, sa dečacima posle škole igram fudbal i ne ljutim se kada me bivši učenici pozdrave: „’De si Mrko, baci kosku!”. Ali, granica mora da postoji i oni vrlo dobro znaju kakvi postupci i ponašanje su nedopustivi u školi – kazuje Mrkić.

On uspešno leči još jednu dečju bolest, poznatiju kao „ne volim to da jedem”. Kada ih vodi na ekskurziju, deca moraju da jedu sve, a oni koji se dure i nećkaju ponuđeno jelo moraju bar da probaju, a kad preguraju tu prvu kašiku i shvate da jelo nije toliko loše, problemi nestaju, pa su mu i roditelji zahvalni.

– Ima ljudi koji su jednostavno rođeni za neki posao. Mrkić je jedan od takvih, deca ga obožavaju, uvek ga slušaju i, kad ih vodi na ekskurziju ili na izlet, i roditelji i ja smo mirni – priča Branka Maksimović, direktorka OŠ „Radojka Lakić”.

Kao i svaki nastavnik, i Mrkić stalno mora da uči i usavršava se, pa je tako jedna od „lekcija” koje je morao da savlada bila i obuka za rad na računaru. Mlađe kolege možda su veštije od njega u tome, pa brže naprave prezentaciju nekog predavanja, ali Mrkić uz pomoć svojih učenika uradi to još bolje. Uče oni od njega, ali i on od njih.

A koji je nastavnik njemu ostao u sećanju?

– Uglavnom sam ih sve zaboravio i jedina koje se sećam jeste Ruža Jočić, moja učiteljica iz prvog razreda. Kada sam bio mali, ona mi je dala nadimak Mrki, pa su tako počeli da me zovu svi drugari, a kasnije i kolege u školi. Sada me i moji đaci zovu tim nadimkom – kaže Mrkić.