Он је њихов супернаставник

Ђаци уживају кад год их наставник похвали, али и професорима је пуно срце када од ученика добију оцену – одличан пет. У анкети „Бирамо нај-наставника”, коју су осмислили у Општинској управи Савски венац, ученици Основне школе „Радојка Лакић” изабрали су Миодрага Мркића, наставника историје, за себи најдражег.

Овај „одликаш” почео је да предаје у школи „Радојка Лакић” новембра 1969. године и данас подучава ћерке и синове својих ђака. У кабинету он чува многе лепе успомене. Историјске карте, школска библиотека, панои које су израђивали ученици, портрети великана – само су део блага које су сакупљали Мркић и његови ђаци. Наставник који себе назива приповедачем историје има и праву малу архиву: у више од 200 фасцикли распоређене су слике, текстови, новински чланци о разним историјским догађајима и личностима.

– Да би ученицима предавање било занимљивије, када учимо Други светски рат, на пример, поделим их тако да су у једном реду четници, у средњем су партизани, а трећи ред чине Немци и онда они објашњавају каква је чија историјска улога била – прича Мркић.

Највеће признање овај наставник не чува поред плакета и диплома, већ у торби, како би му увек било поред њега. Осмаци који су почетком седамдесетих испраћали свог Мрку у војску написали су му песму и стиховима рекли колико им значи. Зеленим мастилом потписали су се аутори, а колико им је тешко пао растанак речито сведоче њихови потписи замрљани сузама. 

Овај ученицима најдражи наставник, ипак, није неко ко стално попушта деци или их превише мази. Има код њега и укора и јединица, али се ђаци који их заслуже не буне, јер врло добро знају зашто су им лоше оцене подељене.

– Имам пуно разумевања за њих, са дечацима после школе играм фудбал и не љутим се када ме бивши ученици поздраве: „’Де си Мрко, баци коску!”. Али, граница мора да постоји и они врло добро знају какви поступци и понашање су недопустиви у школи – казује Мркић.

Он успешно лечи још једну дечју болест, познатију као „не волим то да једем”. Када их води на екскурзију, деца морају да једу све, а они који се дуре и нећкају понуђено јело морају бар да пробају, а кад прегурају ту прву кашику и схвате да јело није толико лоше, проблеми нестају, па су му и родитељи захвални.

– Има људи који су једноставно рођени за неки посао. Мркић је један од таквих, деца га обожавају, увек га слушају и, кад их води на екскурзију или на излет, и родитељи и ја смо мирни – прича Бранка Максимовић, директорка ОШ „Радојка Лакић”.

Као и сваки наставник, и Мркић стално мора да учи и усавршава се, па је тако једна од „лекција” које је морао да савлада била и обука за рад на рачунару. Млађе колеге можда су вештије од њега у томе, па брже направе презентацију неког предавања, али Мркић уз помоћ својих ученика уради то још боље. Уче они од њега, али и он од њих.

А који је наставник њему остао у сећању?

– Углавном сам их све заборавио и једина које се сећам јесте Ружа Јочић, моја учитељица из првог разреда. Када сам био мали, она ми је дала надимак Мрки, па су тако почели да ме зову сви другари, а касније и колеге у школи. Сада ме и моји ђаци зову тим надимком – каже Мркић.