Ne planiram da izbegnem patetiku

Miloš Lolić režirao je predstavu „Dnevnik o Čarnojeviću” po delu Miloša Crnjanskog, čija je premijera zakazana za sutra uveče u 20 časova na sceni „Ljuba Tadić” Jugoslovenskog dramskog pozorišta. Dramaturg je Periša Perišić, scenograf Jasmina Holbus, kostimograf Marija Marković, kompozitor Nevena Glušica, a koreograf Dragana Bulut. U glumačkoj ekipi su: Vojislav Brajović, Branislav Lečić, Nikola Đuričko, Vojin Ćetković, Milan Marić, Hristina Popović, Milena Živanović, Stefan Bundalo, Jelena Ilić i Marko Grabež.

„Jesen i život bez smisla”, najčešće je citirana rečenica sa početka lirske autobiografske poeme „Dnevnik o Čarnojeviću”. Šta je presudilo da se ove jeseni bavite njegovom „zapitanošću”?

Ako izuzmemo zvanične državne manifestacije i istoriografske studije, obeležavanje stogodišnjice od Velikog rata odigralo se najpre u pozorištu, kroz nepregledan broj predstava, performansa, predavanja, seminara. Da li se ikada u istoriji teatra dogodilo da se ovako veliki broj pisaca, reditelja i glumaca bavi istom temom u istom trenutku? Poziv JDP-a da sarađujemo bio je specifičan, jer se nije ticao samo sećanja na naše žrtve i pobede, već pre svega sećanja na našu književnost. Na koje se književno nasleđe pozivamo kada kažemo „mi”? A razvojni put poezije i proze Južnih Slovena u periodu pre Prvog svetskog rata, tokom rata, i posle njega, daje povoda i za nekakav patriotski ponos: ratom odneti Bojić i Dis, prkosni Ujević, snoliki Krleža, ludi Drainac, nenadmašni dadaisti i nadrealisti, i još onoliko drugih. A kao zasebna planeta Vinaver, čudo! Međutim, „Dnevnik o Čarnojeviću” specifičan je slučaj. Nekakvo pismo samom sebi koje prepliće autobiografsko, putopisno, pesničko, političko, erotsko, fantazmagorično, meditativno. Ona vrsta književnosti u kojoj sopstveni jezik možete da osetite kao muziku.

Crnjanski se tragajući za obalama života u „Dnevniku o Čarnojeviću” bavio bolnim odrastanjem i ratom kao svetskom kataklizmom. Šta ćete vi ovoga puta preispitivati?

To je koloplet tema, ali mene je ponelo njegovo suptilno razračunavanje sa fenomenom sećanja. Sećanje nas uobličava, gradi, konstituiše, ali istovremeno, mi sećanje svakodnevno prilagođavamo, njime manipulišemo i dekonstruišemo ga, ponekad s namerom, a najčešće podsvesno. Eto, začaranog kruga koji Crnjanskom daje prostora da mitologizuje svoj intimni doživljaj sveta. Sasvim prirodno otvaraju se večite teme: odrastanje, odumiranje, prolaznost. Suživot sa smrću. Pokušaji nadilaženja sunovrata, i ljubav, nekakva ljubav. Nekakva priroda. Opet je to klinč Erosa i Tanatosa, ali na dugom, dugom putovanju kroz blatnjavu industrijsku apokalipsu. Istinski emotivno pismo, međutim, ne sme se prevideti da se pisac smeje u lice vama koliko i sebi, pa prvi odbačeni naslov rukopisa glasio je „Dnevnik komedijaša Čarnojevića”. S obzirom na to da se svaka misao ukazuje dvojako, ne vredi pametovati nad Crnjanskim, i nije preporučljivo pojašnjavati ga.

Kojim i kakvim jezikom simbola ćete scenski ispisivati ovo delo bez fabule i uobičajenog zapleta?

Već ideja da se roman dogodi na sceni, jer adaptacija u očekivanom dramskom prosedeu u slučaju „Dnevnika o Čarnojeviću” bila bi blasfemija, proizlazi iz potrebe da se preispita samo pozorišno. Scenska postavka romana po sebi je deteritorijalizacija. Do sada sam, kako smo svi mi pozorišni reditelji i učeni, stvarao pozorište od dramske književnosti, koja unapred zadaje nekakvu scensku matricu. Izuzetak je bila predstava „Bartlbi” u Ljubljani, gde je Melvilova proročka pripovetka izvedena izvorno, bez dramatizacije. Pa kao i „Bartlbi”, tako je i „Dnevnik o Čarnojeviću” nekakav monolog. Taj monolog nije tražio glumca, ali jeste nekakvo obraćanje, i to obraćanje nije planiralo scensko, ali ono priziva izgovoreno. Sada mi se čini da još radikalnije od drame, roman zahteva da tekst i glumac vladaju scenom.

Motiv melanholije je dominantan u ovom poetičnom romanu satkanom od slika jedne mladosti u ratno vreme, odnosno dotrajalosti života još mladog čoveka. Koliko je za reditelja zahtevno da dočara upravo ovakve emocije, a da izbegne patetiku?

Ne planiram da izbegnem patetiku, šta god ta reč tačno značila. Sve te kategorije poput patetike, dosadnog, ili ružnog, one se tiču ukusa, ili individualne percepcije, i time nisu irelevantne, štaviše, baš te kategorije treba preispitati u pozorištu. Pozorište je, između ostalog, tu da bi raskrinkalo vladajuće estetike, da bi podrivalo nametnute ideologije, da bi istražilo drugačije mogućnosti komunikacije, da bi igralo rubno i mapiralo granice, ponajviše na velikim scenama, ponajviše u vreme krize. Krize su, uostalom, najbolji trenutak da se nešto redefiniše.

Kakvu istinu ste otkrili, vi lično, u ovom delu Crnjanskog?

Da je postojanje neizrecivo, i da se pulsira, diše, živi „rumene jedne biljke radi na Sumatri”. Da se govori poezije radi.

Posle dužeg vremena radite u rodnom gradu. Kako vam ove jeseni deluje Beograd, budući da ste u prethodnom periodu radili u Nemačkoj, Austriji?

Pitate me kako mi deluje rodni grad otkad su mu zatvorili muzeje, prodali bioskope, odbacili pozorišta, ukinuli kulturu? I to nije došao nekakav okupator da nam uradi, zločin je izvršen unutar porodice, sami smo sebi sramotno presudili. Ipak, uz sav taj čemer i jad, Beograd je fenomenalno mesto. Jer postoji ne tako mali broj ljudi koji u Beogradu stvara i dela strasno, živi! Ponekad ti poduhvati budu beskompromisni i nose istorijski značaj, na primer, dan oslobođenja beogradskog bioskopa „Zvezda”. Uostalom, šta drugo preostaje osim samoorganizovanje? Ljudi su skloni ili su naučeni da delegiraju svoju odgovornost, no, umesto da čekate da kapitalizam prestane da proizvodi đubre koje će progutati planetu, moraćete prvo vi sami da kupujete manje plastike, da se borite protiv korporacijskog prava, pa čak i da čistite za drugima. Ali isto tako ćemo, na primer, umesto što se nadamo da će proći fašizmi koji nas svakodnevno kače, morati prvo mi sami da počnemo da tretiramo Rome kao ljude. Da se zaustavimo u omalovažavanju i ismevanju tuđeg postojanja, pa i na internetu, da tuđi rad i ideje ne nipodaštavamo, čak i ako mislimo da možemo bolje, da prestanemo da insistiramo da ono što nije po našem ukusu ne treba da postoji. I da sveukupno prestanemo da učestvujemo u građenju ideologije istovetnosti.

Umetnici su žilava sorta. Kako gledate na naše kulturne prilike, odnosno aktuelni društveni trenutak?

Već sama odluka da se posvetim pozorištu podrazumevala je da ću svoje stavove na ovaj ili onaj način uobličiti i iskazati na sceni, pa tek onda, jer to čak i mora, u intervjuima i na konferencijama za štampu. Ali kakav se više komentar očekuje na taj višedecenijski talog kriminala i nemorala, a sve su redom teme već zagušene komentarima sa svih strana. Ne mislim da je loše što svako ima pravo da ispljune šta mu je na umu, ali brzo smo umesto društva dijaloga izgradili društvo komentara, i završili u ovoj degradaciji svega bitnog i vrednog. Iskreno, ja nemam spasonosne predloge, ali one koji ih možda imaju, u sveopštoj halabuci nema ko da čuje.