Не планирам да избегнем патетику

Милош Лолић режирао је представу „Дневник о Чарнојевићу” по делу Милоша Црњанског, чија је премијера заказана за сутра увече у 20 часова на сцени „Љуба Тадић” Југословенског драмског позоришта. Драматург је Периша Перишић, сценограф Јасмина Холбус, костимограф Марија Марковић, композитор Невена Глушица, а кореограф Драгана Булут. У глумачкој екипи су: Војислав Брајовић, Бранислав Лечић, Никола Ђуричко, Војин Ћетковић, Милан Марић, Христина Поповић, Милена Живановић, Стефан Бундало, Јелена Илић и Марко Грабеж.

„Јесен и живот без смисла”, најчешће је цитирана реченица са почетка лирске аутобиографске поеме „Дневник о Чарнојевићу”. Шта је пресудило да се ове јесени бавите његовом „запитаношћу”?

Ако изузмемо званичне државне манифестације и историографске студије, обележавање стогодишњице од Великог рата одиграло се најпре у позоришту, кроз непрегледан број представа, перформанса, предавања, семинара. Да ли се икада у историји театра догодило да се овако велики број писаца, редитеља и глумаца бави истом темом у истом тренутку? Позив ЈДП-а да сарађујемо био је специфичан, јер се није тицао само сећања на наше жртве и победе, већ пре свега сећања на нашу књижевност. На које се књижевно наслеђе позивамо када кажемо „ми”? А развојни пут поезије и прозе Јужних Словена у периоду пре Првог светског рата, током рата, и после њега, даје повода и за некакав патриотски понос: ратом однети Бојић и Дис, пркосни Ујевић, снолики Крлежа, луди Драинац, ненадмашни дадаисти и надреалисти, и још онолико других. А као засебна планета Винавер, чудо! Међутим, „Дневник о Чарнојевићу” специфичан је случај. Некакво писмо самом себи које преплиће аутобиографско, путописно, песничко, политичко, еротско, фантазмагорично, медитативно. Она врста књижевности у којој сопствени језик можете да осетите као музику.

Црњански се трагајући за обалама живота у „Дневнику о Чарнојевићу” бавио болним одрастањем и ратом као светском катаклизмом. Шта ћете ви овога пута преиспитивати?

То је колоплет тема, али мене је понело његово суптилно разрачунавање са феноменом сећања. Сећање нас уобличава, гради, конституише, али истовремено, ми сећање свакодневно прилагођавамо, њиме манипулишемо и деконструишемо га, понекад с намером, а најчешће подсвесно. Ето, зачараног круга који Црњанском даје простора да митологизује свој интимни доживљај света. Сасвим природно отварају се вечите теме: одрастање, одумирање, пролазност. Суживот са смрћу. Покушаји надилажења суноврата, и љубав, некаква љубав. Некаква природа. Опет је то клинч Ероса и Танатоса, али на дугом, дугом путовању кроз блатњаву индустријску апокалипсу. Истински емотивно писмо, међутим, не сме се превидети да се писац смеје у лице вама колико и себи, па први одбачени наслов рукописа гласио је „Дневник комедијаша Чарнојевића”. С обзиром на то да се свака мисао указује двојако, не вреди паметовати над Црњанским, и није препоручљиво појашњавати га.

Којим и каквим језиком симбола ћете сценски исписивати ово дело без фабуле и уобичајеног заплета?

Већ идеја да се роман догоди на сцени, јер адаптација у очекиваном драмском проседеу у случају „Дневника о Чарнојевићу” била би бласфемија, произлази из потребе да се преиспита само позоришно. Сценска поставка романа по себи је детериторијализација. До сада сам, како смо сви ми позоришни редитељи и учени, стварао позориште од драмске књижевности, која унапред задаје некакву сценску матрицу. Изузетак је била представа „Бартлби” у Љубљани, где је Мелвилова пророчка приповетка изведена изворно, без драматизације. Па као и „Бартлби”, тако је и „Дневник о Чарнојевићу” некакав монолог. Тај монолог није тражио глумца, али јесте некакво обраћање, и то обраћање није планирало сценско, али оно призива изговорено. Сада ми се чини да још радикалније од драме, роман захтева да текст и глумац владају сценом.

Мотив меланхолије је доминантан у овом поетичном роману сатканом од слика једне младости у ратно време, односно дотрајалости живота још младог човека. Колико је за редитеља захтевно да дочара управо овакве емоције, а да избегне патетику?

Не планирам да избегнем патетику, шта год та реч тачно значила. Све те категорије попут патетике, досадног, или ружног, оне се тичу укуса, или индивидуалне перцепције, и тиме нису ирелевантне, штавише, баш те категорије треба преиспитати у позоришту. Позориште је, између осталог, ту да би раскринкало владајуће естетике, да би подривало наметнуте идеологије, да би истражило другачије могућности комуникације, да би играло рубно и мапирало границе, понајвише на великим сценама, понајвише у време кризе. Кризе су, уосталом, најбољи тренутак да се нешто редефинише.

Какву истину сте открили, ви лично, у овом делу Црњанског?

Да је постојање неизрециво, и да се пулсира, дише, живи „румене једне биљке ради на Суматри”. Да се говори поезије ради.

После дужег времена радите у родном граду. Како вам ове јесени делује Београд, будући да сте у претходном периоду радили у Немачкој, Аустрији?

Питате ме како ми делује родни град откад су му затворили музеје, продали биоскопе, одбацили позоришта, укинули културу? И то није дошао некакав окупатор да нам уради, злочин је извршен унутар породице, сами смо себи срамотно пресудили. Ипак, уз сав тај чемер и јад, Београд је феноменално место. Јер постоји не тако мали број људи који у Београду ствара и дела страсно, живи! Понекад ти подухвати буду бескомпромисни и носе историјски значај, на пример, дан ослобођења београдског биоскопа „Звезда”. Уосталом, шта друго преостаје осим самоорганизовање? Људи су склони или су научени да делегирају своју одговорност, но, уместо да чекате да капитализам престане да производи ђубре које ће прогутати планету, мораћете прво ви сами да купујете мање пластике, да се борите против корпорацијског права, па чак и да чистите за другима. Али исто тако ћемо, на пример, уместо што се надамо да ће проћи фашизми који нас свакодневно каче, морати прво ми сами да почнемо да третирамо Роме као људе. Да се зауставимо у омаловажавању и исмевању туђег постојања, па и на интернету, да туђи рад и идеје не ниподаштавамо, чак и ако мислимо да можемо боље, да престанемо да инсистирамо да оно што није по нашем укусу не треба да постоји. И да свеукупно престанемо да учествујемо у грађењу идеологије истоветности.

Уметници су жилава сорта. Како гледате на наше културне прилике, односно актуелни друштвени тренутак?

Већ сама одлука да се посветим позоришту подразумевала је да ћу своје ставове на овај или онај начин уобличити и исказати на сцени, па тек онда, јер то чак и мора, у интервјуима и на конференцијама за штампу. Али какав се више коментар очекује на тај вишедеценијски талог криминала и неморала, а све су редом теме већ загушене коментарима са свих страна. Не мислим да је лоше што свако има право да испљуне шта му је на уму, али брзо смо уместо друштва дијалога изградили друштво коментара, и завршили у овој деградацији свега битног и вредног. Искрено, ја немам спасоносне предлоге, али оне који их можда имају, у свеопштој халабуци нема ко да чује.