Zašto nema ni drugog ni trećeg puta

Shvatanje da ne postoji alternativa uglavnom se vezuje za Margaret Tačer i „mračne sile” koje su je podržavale. Ali, u priči o nastanku jednoideološkog sveta bez pravih alternativa, krivci nisu samo vlasnici velikih medija, moćni konzervativci i desničarske babaroge.

Sve je više autora koji ukazuju da nemali deo odgovornosti za naše ideološko siromaštvo i njegove posledice – rastuće nejednakosti, veliku nezaposlenost i siromašenje radnika – snose levičarske ikone druge polovine dvadesetog veka, mislioci koji su nam sugerisali da se više ne vredi boriti za drugačiji svet, da neoliberalizam predstavlja najmanje zlo.

Preispitivan je učinak nekih od vodećih autoriteta – od Kristofera Hičensa, predvodnika ratobornih „novih ateista”, koji su ponudili „intelektualno pokriće za zapadni imperijalizam” i Bušove krstaške pohode, preko Entonija Gidensa, koji je trasirao dugačku putanju britanskih laburista udesno (i usput postao baron Gidens od Sautgejta), do Mišela Fukoa, čije se delo već decenijama nalazi u samom centru levičarske misli.

Najveću buru izazvala je knjiga koju je uredio belgijski sociolog Danijel Zamora, posvećena „Fukoovoj fascinaciji neoliberalizmom u kasnijim fazama njegovog intelektualnog života”.

Iako još nije prevedena ne engleski, profesor Danijel Drezner sa Univerziteta Tafts napisao je u „Vašington postu” da konzervativci treba da prigrle Fukoovu misao jer je „više kompatibilna sa neoliberalizmom” i „manje ekonomski subverzivna” od Marksove.

Zamora dokazuje da guru postmodernističke levice na univerzitetima širom sveta snosi deo odgovornosti za prihvatanje ključne neoliberalne politike – prebacivanja naglaska sa borbe protiv nejednakosti i mehanizama koji je proizvode na borbu protiv ekstremnog siromaštva. Drugim rečima, sa otklanjanja uzroka na ublažavanje jedne od posledica.

Zamora kaže da neoliberalizam nije transformisao samo ekonomiju već i „društvenu imaginaciju” levice. On krivi Fukoa što su centralno mesto, koje je u levičarskom aktivizmu imao rad, prvenstveno borba protiv eksploatacije i redistribucija bogatstva, preuzeli marginalizacija i isključivanje, svakodnevni, sveprisutni izrazi dominacije i moći.

Odgovori koje je ponudio Fuko „dezorijentisali su levicu”, tvrdi Zamora. On ističe da je Fuko „aktivno doprineo uništavanju” države blagostanja, prvenstveno razgradnji sistema opšte zdravstvene i socijalne zaštite, i popularisanju neoliberalnih stavova kao zdravorazumskih. Vremenom smo izgubili „kapacitet da razmišljamo drugačije”.

Mnogi levičari zaključili su da spoj tehnologije, transparentnosti i tržišta može da reši sve velike, strukturalne probleme. Oni vole da veruju da će „telesne kamere” na uniformi eliminisati zloupotrebe u policiji i da je „mali brat” – stalni nadzor političara od strane miliona umreženih građana naoružanih „fejsbukom” i ajfonom –  dovoljan da spreči mahinacije „velikog brata”.

I aktiviste koji su spremni da ustanu iz udobne fotelje vodi shvatanje da „više nema dobrih ciljeva, postoje samo žrtve loših ciljeva”, kako je logiku savremenih boraca za ljudska prava sumirao Majkl Ignjatijev. Antiratne pokrete potisnule su organizacije kao što je „Amnesti internešenel”, koje „rat vide kao tehnički instrument za sprečavanje kršenja ljudskih prava”, piše australijska profesorka Džesika Vajt.

Danas dominantna, liberalna levica postala je zaokupljena šminkanjem, „humanizacijom militarizma” i ublažavanjem posledica najvećih nepravdi. Ona nije usvojila samo stav da danas „ne postoji alternativa”, o čemu se može raspravljati, već poražavajuće stanovište – da više ne može biti alternativa.

Većina veruje da jedino treba spasavati disidente i žrtve iz redova manjina i usmeriti pažnju na vidljiva, televizična stradanja, praktično, kako ističe Vajt, „patnje pojedinačnih ljudskih tela”. Svaki drugi angažman, isticanje sistemskih uzroka problema i potrebe za alternativama, postao je sumnjiv, u najboljem slučaju kao utopijski, u najgorem kao šurovanje sa zlotvorima.

Nažalost, stiče se utisak da su i autoriteti koji pokušavaju da održe vatru radikalne, prave levice položili oružje. Meru njihove subverzivnosti oličava ušuškani „Subverziv festival”, levičarski sajam u Zagrebu koji sponzorišu hrvatske vlasti i korporacije koje žele da deluju kul.

Kada je reč o odnosima prema alternativama, balkanski levičari idu ispred svog defetističkog vremena. Ako je suditi po „Njujork tajmsu” i „Gardijanu”, u najveće spadaju Sonja Biserko i Andrej Nikolaidis.

Ideološku stranputicu srpske levice ilustruje izjava koju je Biljana Kovačević Vučo dala 2009. godine: „Jasno je da bi i sam Gandi u Srbiji podržao ulazak u NATO.”

Uprkos svemu, mlađe generacije su ove jeseni bar pokušale da se bore za nekakvu alternativu. Jedni, koji više vole Marksa, zauzeli su Filozofski fakultet, a drugi, kojima su simpatičniji Derida i Fuko, okupirali su bioskop „Zvezda”.

Duhoviti novinari srpskog izdanja „Vajsa”, šarmantno tabloidnog medija koji je za (post)moderne adolescente širom sveta postao mera kul stavova, prve su predstavili kao lenje i svađalačke, a druge kao neiskrene, hipsterske buntovnike.

„Ako jedan bauk kruži Filozofskim – to je bauk opšteg rasula”, reči su kojima su izveštači „Vajsa” sumirali rezultate studentskih protesta. Izgleda da su anarhizam i marksizam i u Srbiji spali na ušminkanu potkulturu, obred prelaza rezervisan uglavnom za manje ili više privilegovanu „decu slobizma”, neretko uortačene potomke ratnih i antiratnih profitera.

Nije reč samo o klinički mrtvim ideologijama. Sve alternative svele su se na potrošačke izbore. Uostalom, verovanje da ponosno površni „Vajs” (greh na engleskom) predstavlja alternativu tradicionalnom novinarstvu odlično ilustruje na šta danas mislimo kad kažemo alternativa.

U slučaju „Vajsa”, slobodan stil i nekonvencionalna forma izveštavanja, obilato začinjeni slengom i ružnim rečima, shvaćeni su kao suština, nešto što je istinski drugačije.

U stvarnosti, komercijalni mediji su kolonizovali naše živote i zavodljivi „Vajs” je samo zauzeo i značajno proširio mesto koje je na tržištu bilo rezervisano za „alternativu”. Povrh svega, u SAD talentovani novinari „Vajsa”, koji ostvaruje „spektakularne profite”, važe za neke od najslabije plaćenih. Iza alternativnog imidža i kula krije se najsuroviji kapitalizam.

Ipak, na tržištu ima udobnih mesta i za najveće neprijatelje neoliberalizma. Zahvaljujući nemačkom magazinu „Špigl”, saznali smo da Slavoj Žižek, „najopasniji filozof na Zapadu”, godinama nije kupio čarape i da voli one koje dobijaju putnici „Lufthanzine” biznis klase.

Naučna zvezda i pripadnik globalnog levičarskog džet-seta, veliki mislilac i ništa manji zabavljač, Žižek je u stanju da ponudi sve što jedan umni levičar može da poželi – sem alternativne vizije.

Ako ništa drugo, poznati Slovenac je pokazao da atributi kakve poseduju sestre Kardašijan nisu jedine senzacije koje imaju prođu u medijima. Ali, tu negde, između zanosne pozadine Kim Kardašijan i Žižekovog briljantnog uma, krije se drugi deo odgovora na pitanje zašto danas nema alternativa. Konkurencija na tržištu pažnje je previše jaka. Ne mogu da prođu.