Hrvatska kopa kanal Dunav – Sava

Od našeg stalnog dopisnika
Zagreb – Protekle jeseni u istočnoj Hrvatskoj počeli su prvi zemljani radovi koji su nezvanično označili početak velikog posla izgradnje plovnog kanala Dunav – Sava o kojem su razni planeri, privrednici i političari sanjali proteklih skoro dvesta godina. Počelo je, naime, iskopavanje zemlje sa buduće trase tog kanala, koja se koristi za nasipanje trase novog autoputa na evropskom Koridoru 5-C, koji će iz Mađarske preko Osijeka ići prema Sarajevu i dalje verovatno do luke Ploče na Jadranu. Sa postojećim autoputem Beograd – Zagreb preko velike petlje ukrštaće se kod Velike Kopanice.

Kopanje kanala u punom profilu još nije na dnevnom redu, a po ovdašnjem običaju biće tim povodom upriličena svečanost onda kada to bude odgovaralo političarima na vlasti, kao što je to uoči parlamentarnih izbora jesenas bilo urađeno s početkom gradnje velikog mosta kopno – Pelješac, oko kojeg se još uvek mogu čuti dileme radi li se o stvarnom početku gradnje ili tek o predizbornom triku.

Prva ideja za gradnju kanala Dunav – Sava, koji bi skratio vodeni put iz Hrvatske za zemlje srednje i severne Evrope, javila se još 1737. godine, kada se u tadašnjoj Habzburškoj carevini planiralo da se u tu svrhu iskoriste rečna korita Bosuta, Evenice i Vuke. O tome se ozbiljnije ponovo počelo razmišljati u 19. veku, a 1935. godine je inž. B. Stevanović izradio i konkretni projekt po kojem bi kanal bio dugačak 59 kilometara i širok 40 metara. Do sada je izrađeno čak dvadesetak sličnih projekata.

Za tu ideju zagrejala se i prva hrvatska vlada u osamostaljenoj zemlji, a načelna odluka o njegovoj izgradnji doneta je već 1991. godine, kada je uz ekonomske razloge imala i onu fiksaciju da u svemu treba izbeći Beograd, pa i plovidbu preko njega do srednje Evrope i dalje.

(/slika2)Taj zalogaj je, međutim, očito pozamašan, pa je prvi projekat za kanal Dunav – Sava, od Vukovara na Dunavu do Šamca na Savi, izrađen 1996. godine, ali se ništa nije uradilo sve do sada. Tačno pre dve godine, u januaru 2006, hrvatski ministar saobraćaja i razvoja Božidar Kalmeta u Vukovaru je obznanio odluku vlade da krene u izgradnju ovog kanala koji bi za 400 kilometara trebalo da skrati dosadašnji plovni put iz Hrvatske preko Save i Dunava do evropskih zemalja.

Posle godinu dana, u istom gradu odakle bi budući kanal trebalo da ide do Šamca na Savi, drugi ministar je objavio da se „trenutno radi na projektovanju kanala” i najavio dovršenje tih radova do proleća, što bi najzad omogućilo i početak njegove gradnje. Tada je i najavljeno da će se prvo početi s iskopom zemlje za potrebe gradnje novog autoputa, dok bi iskop kanala u punom planiranom profilu trebalo da započne za dve godine.

Međutim, tek što su jesenas krenuli prvi kamioni iskopane zemlje s trase budućeg kanala, u domaćoj javnosti su se javile i prve sumnje i dileme u opravdanost i svrsishodnost tog zaista velikog građevinskog poduhvata. Predsednica Demokratskog centra i bivša ministarka pravosuđa Vesna Škare-Ožbolt izjavila je da njena stranka smatra kako je „u ovom trenutku izgradnja kanala Dunav – Sava preskupa i pitanje je koliko će se isplatiti njegova gradnja”. Pozvala je vladu da predoči javnosti prednosti i mane tog projekta i izrazila strahovanje da bi to mogao biti „novi Obrovac, politički projekt koji će građani plaćati, a neće od njega imati koristi”.

Još krajem devedesetih vrlo kritički o toj ideji izjasnio se ugledni hrvatski ekonomista Mate Babić, ocenivši gradnju ovog kanala „ekonomski nerazumnom”. Njegova osnovna primedba je da „dok se ne reši pruga Karlovac – Rijeka, ekonomski je potpuno nerazumno počinjati radove na kanalu Dunav – Sava”.

S kritikama su se javili i stručnjaci za zaštitu prirode. Sa Šumarskog fakulteta je tako izraženo strahovanje da će budući kanal negativno uticati na nizinske šume tog regiona, posebno na dragoceni hrast lužnjak u spačvanskim šumama, jer će poremetiti prirodne tokove vode i uticati da na tom području bude ili premalo ili previše vode.

Zagovornici izgradnje ovog kanala, s druge strane, ističu njegove koristi koje će imati za poljoprivredu (navodnjavanje, sprečavanje poplava itd.) i posebno za razvoj najjeftinijeg prevoza robe, a to je vodenim putevima. U tom pogledu Hrvatska je na začelju svih lista, o čemu govori podatak da je u najrazvijenijim zemljama učešće rečnog u ukupnom saobraćaju oko 25 odsto, u evropskim zemljama sedam odsto, a u Hrvatskoj je zanemarljivih 0,9 odsto. Uz to, troškovi prevoza robe su u rečnom saobraćaju pet-šest puta jeftiniji nego u drumskom, a barem tri puta nego železnicom.

Račun je sasvim jasan i govori u prilog razvoju rečnog saobraćaja, ali jedino nije jasno kako Hrvatska misli da za taj ambiciozni projekt osigura, prema sadašnjim procenama, najmanje četiri milijarde kuna (550 miliona evra), a posebno kako da ga otplati. Naročito kada se zna da znatno prednjači na listi najzaduženijih tranzicijskih zemalja sa preko 30 milijardi evra duga stranim poveriocima.

-----------------------------------------------------------

Spajanje slivova

Na trasi od Vukovara do Šamca kanal će biti dugačak 61,5 kilometar, dubok četiri metra, na dnu širok 38 metara, a na površini vode 58 metara. Strane će mu biti obložene kako bi se sprečila erozija od talasa i struje vode. Imaće dve brodske prevodnice – dunavsku visine 4,3 metra i savsku gde treba savladati razliku u nivou vode od sedam metara. Za funkcionisanje kanala trebalo bi izgraditi i brojne druge objekte. Među njima su dva pristaništa, pet ustava, jedan sifon, dve crpne stanice, 16 putnih i četiri železnička mosta, a ukupna dužina prilaznih puteva koje takođe treba izgraditi iznosiće oko 50 kilometara.

-----------------------------------------------------------

Ideja nastala u 18. veku

Prva ideja za gradnju kanala Dunav – Sava, koji bi skratio vodeni put iz Hrvatske za zemlje srednje i severne Evrope, javila se još 1737. godine, kada se u tadašnjoj Habzburškoj carevini planiralo da se u tu svrhu iskoriste rečna korita Bosuta, Evenice i Vuke. O tome se ozbiljnije ponovo počelo razmišljati u 19. veku, a 1935. godine je inž. B. Stevanović izradio i konkretni projekt po kojem bi kanal bio dugačak 59 kilometara i širok 40 metara.

Do sada je izrađeno čakdvadesetak sličnih projekata.