Ja volim umetnost drugih

Udruženje likovnih umetnika Srbije, profesionalna asocijacija osnovana 1919. godine, danas se bori da svojim programima održi dostojanstvo, identitet, kontinuitet, ali i da ne izgubi ritam sa vremenom i njegovim odrazima. Jer u mutnim tokovima tranzicije i ideološkim turbulencijama kulturni i društveni značaj umetničkih udruženja je relativizovan i doveden na egzistencijalnu ivicu. Potresi su vidljivi u slabljenju profesionalne moći i prisutnosti matične asocijacije koja okuplja umetnike. Zato ULUS pokušava u uslovima stvarnog preživljavanja da uspostavi modus vivendi insistirajući na temeljnim kulturnim vrednostima koje je neophodno sačuvati u ostavštini za budućnost. Jer, u brzini vremena i napada nekulture kao da smo izgubili smisao da razumemo i očuvamo temeljne nacionalne kulturne vrednosti. Jedna od tih vrednosti je i „Jesenja izložba”, čija dugovečnost seže od prve, priređene januara 1929. godine u tek izgrađenom Umetničkom paviljonu „Cvijeta Zuzorić”. U njenim tokovima mogu se čitati i značajni pokazatelji mena i dilema, koje prate ne samo ovu likovnu manifestaciju, već i aktuelnu likovnu scenu.

Ovogodišnja „Jesenja izložba” veoma veštom koncepcijom, standardnim i čitljivim kriterijumima predstavlja jedan mogući, ali solidan izbor u kojem je matična kompeticija autora sa konkursa, proširena pozivima izabranih umetnika (34 imena navedena su u katalogu). Na taj način, učešćem 73 slikara, vajara, grafičara i autora iz novih medija, pažljivo je filtrirana projekcija fragmenata realnog stanja savremene vizuelne scene, a „Jesenja izložba” potvrdila je status relevantnog kulturnog događaja.

Različiti poetski diskursi vidljivi su i u generacijskoj razuđenosti, tipičnoj za udruženjske postavke – pored bardova na likovnoj sceni (Pepa Pašćan, Šemsa Gavrankapetanović, Ratko Vulanović, Nikola Vukosavljević…) otvara se prostor za nove i mlade (Dina Belančić, Jelena Trajković, Arion Aslani…).

Mada ova izložba nema svoj strogo profilisani problemski fokus, već bi trebalo „više da pruži informaciju nego da prosuđuje” i „pre da podstiče niz pitanja nego da daje odgovore” (koncepcija Umetničkog saveta), u potencijalu mnoštva mikronarativa stiče se utisak svedene i homogene postavke kojoj malo šta smeta.

Sugestijom slikara Miće Popovića 1985. godine ustanovljena je nagrada na „Jesenjoj izložbi”, koja je na određeni način revitalizovala njenu autoritativnost i poverenje umetnika i kritičara. Laureati ovog priznanja su već deo nacionalne istorije umetnosti, a početni entuzijazam za publikovanje ovih monografija vremenom je izbledeo i postao teret koji čeka rešenje. Ipak, ova nagrada nije izgubila svoju profesionalnu utemeljenost, pa su ovogodišnju nagradu podelila dva dobra umetnika sa različitih generacijskih i poetskih uporišta. Vajar Tomislav Todorović (1948) aktivan je na sceni četiri decenije, a radovi plastične izražajne suštine afirmišu njegov stav da je „glava centar sveta”. Moć figuracije sugestivnih, domišljatih i duhovitih rešenja odlika je i Todorovićevog nagrađenog rada „Glava s optikom”. Selman Trtovac (1970) aktuelan je istraživač multimedijalne umetničke prakse; percepcija njegovog video-rada „Ja volim umetnost drugih” zasnovana je na procesu povlačenja vertikale, a ubedljiva interpretacija ovog performansa inicira dijalog u recepciji umetnosti savremenika sa primerima iz istorije umetnosti.