Ја волим уметност других

Удружење ликовних уметника Србије, професионална асоцијација основана 1919. године, данас се бори да својим програмима одржи достојанство, идентитет, континуитет, али и да не изгуби ритам са временом и његовим одразима. Јер у мутним токовима транзиције и идеолошким турбуленцијама културни и друштвени значај уметничких удружења је релативизован и доведен на егзистенцијалну ивицу. Потреси су видљиви у слабљењу професионалне моћи и присутности матичне асоцијације која окупља уметнике. Зато УЛУС покушава у условима стварног преживљавања да успостави модус вивенди инсистирајући на темељним културним вредностима које је неопходно сачувати у оставштини за будућност. Јер, у брзини времена и напада некултуре као да смо изгубили смисао да разумемо и очувамо темељне националне културне вредности. Једна од тих вредности је и „Јесења изложба”, чија дуговечност сеже од прве, приређене јануара 1929. године у тек изграђеном Уметничком павиљону „Цвијета Зузорић”. У њеним токовима могу се читати и значајни показатељи мена и дилема, које прате не само ову ликовну манифестацију, већ и актуелну ликовну сцену.

Овогодишња „Јесења изложба” веома вештом концепцијом, стандардним и читљивим критеријумима представља један могући, али солидан избор у којем је матична компетиција аутора са конкурса, проширена позивима изабраних уметника (34 имена наведена су у каталогу). На тај начин, учешћем 73 сликара, вајара, графичара и аутора из нових медија, пажљиво је филтрирана пројекција фрагмената реалног стања савремене визуелне сцене, а „Јесења изложба” потврдила је статус релевантног културног догађаја.

Различити поетски дискурси видљиви су и у генерацијској разуђености, типичној за удружењске поставке – поред бардова на ликовној сцени (Пепа Пашћан, Шемса Гавранкапетановић, Ратко Вулановић, Никола Вукосављевић…) отвара се простор за нове и младе (Дина Беланчић, Јелена Трајковић, Арион Аслани…).

Мада ова изложба нема свој строго профилисани проблемски фокус, већ би требало „више да пружи информацију него да просуђује” и „пре да подстиче низ питања него да даје одговоре” (концепција Уметничког савета), у потенцијалу мноштва микронаратива стиче се утисак сведене и хомогене поставке којој мало шта смета.

Сугестијом сликара Миће Поповића 1985. године установљена је награда на „Јесењој изложби”, која је на одређени начин ревитализовала њену ауторитативност и поверење уметника и критичара. Лауреати овог признања су већ део националне историје уметности, а почетни ентузијазам за публиковање ових монографија временом је избледео и постао терет који чека решење. Ипак, ова награда није изгубила своју професионалну утемељеност, па су овогодишњу награду поделила два добра уметника са различитих генерацијских и поетских упоришта. Вајар Томислав Тодоровић (1948) активан је на сцени четири деценије, а радови пластичне изражајне суштине афирмишу његов став да је „глава центар света”. Моћ фигурације сугестивних, домишљатих и духовитих решења одлика је и Тодоровићевог награђеног рада „Глава с оптиком”. Селман Тртовац (1970) актуелан је истраживач мултимедијалне уметничке праксе; перцепција његовог видео-рада „Ја волим уметност других” заснована је на процесу повлачења вертикале, а убедљива интерпретација овог перформанса иницира дијалог у рецепцији уметности савременика са примерима из историје уметности.