Hrana stiže sa salaša

Srpski Itebej– Jedan od najvećih proizvođača hrane u Banatu nalazi se u selu opštine Žitište, koja je, opet, jedna od najnerazvijenijih u Vojvodini. Reč je o firmi koja se bavi proizvodnjom hrane nastaloj na vekovnoj tradiciji porodice Mrkšić i zove se „Mrkšićevi salaši”. Zahvaljujući toj porodici, iz nekad velikog i moćnog Srpskog Itebeja, u selu je bar donekle zaustavljen proces propadanja.

Vojislav Mrkšić danas vodi posao u koji je krenuo sa bratom Milanom. Ovde su angažovana i njihova deca, pa se tako nastavlja tradicija započeta još na pradedovskim salašima. – Bavimo se ratarstvom na 3.300 hektara naše zemlje, a kada se uzmu u obzir i parcele naših kooperanata, onda je reč o ukupno 7.000 hektara. Imamo svoj skladišni prostor, po kapacitetima najveći u okruženju. Zapošljavamo i 230 radnika. Uskoro ćemo da primimo i nove radnika – ističe Mrkšić.

 „Salaši” se za sada bave proizvodnjom tri kulture: kukuruza, pšenice i suncokreta. Za bavljenje ratarstvom poseduju najsavremeniju mehanizaciju i tu postižu evropske standarde. U srednjem Banatu afirmisali su se i proizvodnjom hleba i peciva. Postižu produkciju od dve hiljade hlebova na sat. Pažnju šire javnosti Mrkšići su privukli preradom mesa, i to pre svega kvalitetom mesnih proizvoda, a time se bave poslednjih nekoliko godina.

– Tovljene svinje uzimamo sa poznatih farmi u Bačkoj čiju proizvodu godinama pratimo i znamo da od njih kupujemo vrhunsku robu. U klanici na najvećim banatskim salašima dnevno se preradi 100 svinja i proizvede sedam tona mesa i mesnih prerađevina. Sve po vrhunskim standardima.

U „Mrkšićevim salašima” postoji ceo lanac u proizvodnji hrane – od atara do trpeze. Nedostaje važna karika – tov stoke. Prvi čovek ove specifične fabrike kaže da je to posledica dugogodišnjeg nestabilnog stanja u našoj poljoprivredi. Tovljenje stoke prirodan nastavak ratarske proizvodnje, ali je dosta dug proces. – Kada othraniš stoku i taman pomisliš da se završio neki isplativ posao, kod nas se dopusti nekontrolisan uvoz zamrznutog mesa iz razvijenih zemlja. Ono je tamo jeftinije zbog visokih subvencija, a za naše preprodavce bude još jeftinije, jer ga tamo kupuju kada mu ističe rok upotrebe u tim državama. Tako se stvara nelojalna konkurencija na našem tržištu. Stočari i prerađivači domaćeg mesa zbog svega padaju u gubitke. Ne mogu da izdrže takve cenovne udare. Zato i mi preskačemo tov svinja i junadi – objašnjava Mrkšić, dodajući da mnogi takozvani tajkuni stvaraju krivu sliku kupovinom farmi, a to rade ne da bi se bavili tovom, nego da bi ostvarili pravo preče kupovine kod zakupa državnog zemljišta.

Prema njegovim rečima, takve tendencija ostavljaju duboke tragove na selu. Stočarstvo ne može da izdrži konkurenciju mesa koje se uvozi iz zemalja u kojima je rok zamrzavanja daleko kraći, pa se tamo kupuje po simboličnim cenama i plasira ovde kod nas gde su ti rokovi duži.Zato po selima više nema obora, nema malih proizvođača koji su nekada bili glavni snabdevači klanične industrije. Sve češće mladi odlaze sa sela u gradove, gde se teško zapošljavaju u industrijskim pogonima, za male plate. Rade u tri smene po osam sati. Stoje za fabričkim trakama jer ne vide perspektivu na selu. Srpski Itebej je odličan primer. Na početku ovog veka imalo je tri hiljade stanovnika, sada ispod dve. Zahvaljujući „Salašima” odlazak mladih je donekle usporen.

Mrkšić kaže da zbog zamiranja sela i gašenja stočarstva naša zemlja ne može da iskoristi ni šanse koje se pojavljuju u izvozu hrane. – Šteta, jer u proizvodnji hrane imamo iskustvo i znanje i tu bi mogli nešto da značimo – kaže Mrkšić. On se pita zašto siromašne uvek štite samo proizvođači hleba i zašto njima država ne bi davala subvencije, a da svi ostali dolaze do tog artikala po tržišnim cenama, kao i do svake druge robe.

----------------------------------

Salaši kao porodična zadruga

Firma „Mrkšićevi salaši”, nastala iz porodičnog imanja, ima status zemljoradničke zadruge u kojoj danas radi preko 230 radnika. Oni obrađuju 7.000 hektara zemlje gde im je na raspolaganju najmodernija mehanizacija. U silosu čiji je kapacitet 36.000 tona skladište pšenicu i kukuruz, a suncokret se odmah isporučuje uljarama. U klanici se pored obrade mesa proizvode polutrajne kobasice, paštete i dimljeni proizvodi. „Salaši” su i značajan proizvođač hleba, peciva i smrznutog testa. Vojislav Mrkšić kaže da kontrolisanom cenom hleba teret teškog socijalnog stanja pada na grbaču proizvođača. „Cenu hleba trebalo bi da određuje tržište, a preko državnih subvencija on bi trebao biti jeftiniji samo za socijalno ugrožene”, kaže Mrkšić.