Autobiografija o mačkama

One su princeze, one su lepe, savršene, vaspitane, šarmantne, meke, graciozne, svilene poput leptira, umilne, koketne, zavodljive, opsesivne mazne izbiračice. Te, jednom rečju, šmizle umeju i da budu lukave, smišljene, promućurne, bundžije, inadžije, čak i opasne kada isture kandžice…

Ne vredi, ovo poslednje otkriva o kome se radi. One su, dakle, mačke.

I o njima nije nimalo lako pisati. Kao o delu svakodnevice u kojoj čovek besmisleno iznova, i iznova sebi dokazuje svoju superiornost nad svime, i svima, i njih uzimamo zdravo za gotovo. Priroda, i životinje u njoj kao da se podrazumevaju da nam budu potčinjeni. Treba zaista mnogo mudrosti i dobre volje posmatrati ih kao sebi ravne, i njihove radosti i patnje doživljavati u istoj ravni kao i svoja osećanja.

Doris Lesing, dobitnica Nobelove nagrade za književnost 2007. godine, drži tu lekciju i ljudima i piscima. Njena knjiga posvećena cica-macama – knjižurak po broju stranica a po srcu veliko delo koje autorka na zadovoljstvo izdavača i čitalaca dopunjuje, upravo je objavljena na našem jeziku u izdanju ekskluzivnog izdavača engleske nobelovke, „Agore” iz Zrenjanina.

„A posebno, mačke” prevela je književnica Mirjana Đurđević na prvom od svojih prevodilačkih izleta: mačke su tako dobile i svog iskrenog srpskog tumača što, pak, može da nagovesti da će se jednom pojaviti i kao autentični junaci nekog budućeg romana Mirjane Đurđević.

Nepobitna ogromnaljubav Doris Lesing prema životinjama ogleda se prvo u atmosferi, a sitni detalji polako izranjaju iz nje, ukazuju se pri drugom, trećem i n-tom čitanju njenih priča o mačkama. Te priče uvek imaju prirodni početak, ali ne uvek i prirodni kraj (možda je upravo to prirodno?): mačke, kao ponekad i ljudi, nestaju iz naših vidokruga, odlutaju jednog dana da bi umesto njih došle neke druge kojima, ne zaboravljajući prethodne, poklanjamo srca i svu pažnju.

Kako god zvučalo neobično, iako govori o mačkama, Doris Lesing ovom knjigom govori o ljudima. Poput obrnute slike u ogledalu, u ovom delu mačke imaju imena, njima se tepa, svaka ima svoje mesto gde boravi – u bašti, u dnevnoj ili spavaćoj sobi, kraj kamina, u kuhinji, na tremu.

Ljudi, oni koji ih vole i oni koji ih uništavaju, nemaju ovde svoja imena. Kao da književnica poručuje: dokle god smo prema prirodi i životinjama gori, ne zaslužujemo da nam se ime pomene. U najboljem slučaju, ako nas ljubav prema njima dotakne, onda dobijamo, za početak, inicijal. Jer, dokle ćemo drvo seći zato što baca senku u drugo dvorište, zato što pravi đubre sa lišćem koje mu opada sa grana? Ili, zato što nam se jednostavno dopada da od njegovog stabla napravimo sto u dvorištu. Nemilosrdno uništavanje onoga što čini i deo nas, tog „svetog jedinstva” ne sme ostati nekažnjeno.

Siva, crna, narandžasta, crno-bela, tigrasta mačka u ovoj knjizi su ljudi, pa tako Doris Lesing kroz njihove šape propušta najrazličitije teme koje, priznaćemo, more svakog čoveka. Tako gotovo poučno čitamo o mačkama i zavođenju, mačkama i seksu, mačkama i ljubavi, ljubomori, materinstvu, vaspitanju, vlasti, nasilju, snovima, vernosti, slobodi, strahu, bolesti, smrti, inteligenciji, nauci, intuiciji… Mačke su lukave, ljubazne, umišljene, one provociraju, misle, one su zahvalne ali umeju da se i te kako nadure, ranjive su i, ako ih izneverite, nije sigurno da će ponovo biti u stanju da vole.

Vrlo retko Doris Lesing pravi izlet u esejističko dociranje: nije mu, međutim, mogla odoleti kada zaključuje: „Poznajući mačke, čitavog svog života, ono što ostaje jeste talog tuge, prilično različite od one koja se odnosi na ljude: sastavljen od bola zbog njihove bespomoćnosti i krivice, krivice u ime svih nas.” Dobitnica Nobelove nagrade za književnost 2007. godine drži lekciju i ljudima i piscima.