Аутобиографија о мачкама

Оне су принцезе, оне су лепе, савршене, васпитане, шармантне, меке, грациозне, свилене попут лептира, умилне, кокетне, заводљиве, опсесивне мазне избирачице. Те, једном речју, шмизле умеју и да буду лукаве, смишљене, промућурне, бунџије, инаџије, чак и опасне када истуре канџице…

Не вреди, ово последње открива о коме се ради. Оне су, дакле, мачке.

И о њима није нимало лако писати. Као о делу свакодневице у којој човек бесмислено изнова, и изнова себи доказује своју супериорност над свиме, и свима, и њих узимамо здраво за готово. Природа, и животиње у њој као да се подразумевају да нам буду потчињени. Треба заиста много мудрости и добре воље посматрати их као себи равне, и њихове радости и патње доживљавати у истој равни као и своја осећања.

Дорис Лесинг, добитница Нобелове награде за књижевност 2007. године, држи ту лекцију и људима и писцима. Њена књига посвећена цица-мацама – књижурак по броју страница а по срцу велико дело које ауторка на задовољство издавача и читалаца допуњује, управо је објављена на нашем језику у издању ексклузивног издавача енглеске нобеловке, „Агоре” из Зрењанина.

„А посебно, мачке” превела је књижевница Мирјана Ђурђевић на првом од својих преводилачких излета: мачке су тако добиле и свог искреног српског тумача што, пак, може да наговести да ће се једном појавити и као аутентични јунаци неког будућег романа Мирјане Ђурђевић.

Непобитна огромнаљубав Дорис Лесинг према животињама огледа се прво у атмосфери, а ситни детаљи полако израњају из ње, указују се при другом, трећем и n-том читању њених прича о мачкама. Те приче увек имају природни почетак, али не увек и природни крај (можда је управо то природно?): мачке, као понекад и људи, нестају из наших видокруга, одлутају једног дана да би уместо њих дошле неке друге којима, не заборављајући претходне, поклањамо срца и сву пажњу.

Како год звучало необично, иако говори о мачкама, Дорис Лесинг овом књигом говори о људима. Попут обрнуте слике у огледалу, у овом делу мачке имају имена, њима се тепа, свака има своје место где борави – у башти, у дневној или спаваћој соби, крај камина, у кухињи, на трему.

Људи, они који их воле и они који их уништавају, немају овде своја имена. Као да књижевница поручује: докле год смо према природи и животињама гори, не заслужујемо да нам се име помене. У најбољем случају, ако нас љубав према њима дотакне, онда добијамо, за почетак, иницијал. Јер, докле ћемо дрво сећи зато што баца сенку у друго двориште, зато што прави ђубре са лишћем које му опада са грана? Или, зато што нам се једноставно допада да од његовог стабла направимо сто у дворишту. Немилосрдно уништавање онога што чини и део нас, тог „светог јединства” не сме остати некажњено.

Сива, црна, наранџаста, црно-бела, тиграста мачка у овој књизи су људи, па тако Дорис Лесинг кроз њихове шапе пропушта најразличитије теме које, признаћемо, море сваког човека. Тако готово поучно читамо о мачкама и завођењу, мачкама и сексу, мачкама и љубави, љубомори, материнству, васпитању, власти, насиљу, сновима, верности, слободи, страху, болести, смрти, интелигенцији, науци, интуицији… Мачке су лукаве, љубазне, умишљене, оне провоцирају, мисле, оне су захвалне али умеју да се и те како надуре, рањиве су и, ако их изневерите, није сигурно да ће поново бити у стању да воле.

Врло ретко Дорис Лесинг прави излет у есејистичко доцирање: није му, међутим, могла одолети када закључује: „Познајући мачке, читавог свог живота, оно што остаје јесте талог туге, прилично различите од оне која се односи на људе: састављен од бола због њихове беспомоћности и кривице, кривице у име свих нас.” Добитница Нобелове награде за књижевност 2007. године држи лекцију и људима и писцима.