Neophodan je zakon o ćirilici

Nedavno je „Politika” (11.12.2014) objavila rezultate istraživanja o upotrebi pisma u srpskom jeziku. Po tom istraživanju 47 odsto anketiranih piše latinicom, a 36 procenata ćirilicom. Nekako je ispalo da je ovo obična novinska vest i kao takva prolazno aktuelna. A nije tako. Pismo jednog jezika nije nešto što je sporedno u odnosu na njegove druge funkcije. Reč je o delu identiteta koji sačinjavaju, pored pisma, govor sa dijalektima, rečnik, pravopis, gramatika.

Nije dovoljno reći da jezik čuva nacionalnu kulturu. Mora se dodati da samo ono što je zapisano predstavlja inventar svega što je stvoreno i što traje u jednoj kulturi i obrazovanju. Dakle, pismo jezika čuva ono što je u govoru i duhovnom stvaralaštvu.

U Srbiji se povremeno zatalasa pitanje ćirilice i latinice, pa nastupi duži period bonace. Otkuda taj nehaj javne svesti za sudbinu jedne kulturne i obrazovne vrednosti o kojoj sve nacije pažljivo, na institucionalan način brinu. Šta može da se učini? I da li uopšte može? Može, samo treba pokazati javnu odgovornost za normativnu i praktičnu upotrebu ćirilice. Jer, kao što zakon stavlja pod zaštitu pokretna i nepokretna kulturna dobra, tako i pismo, kao pokretno kulturno dobro viševekovne starosti, mora biti pravno zaštićeno. Ćirilica je ustavna kategorija. U članu 10. Ustava Republike Srbije upotreba jezika i pisma se uređuje na sledeći način: „U Republici Srbiji u službenoj upotrebi su srpski jezik i ćirilično pismo.” Međutim, ustavna zaštita nije dovoljna. Potrebni su zakoni koji će obavezati ustanove i organizacije da u određenom procentu koriste ćirilično pismo. Koliko i kako, stvar je javne diskusije. Ali, teško je razumeti ogromnu latinizaciju medijskih ustanova ili izdavačkih preduzeća. Navodim ih kao primer. Evo, pet argumenata za pravnu odbranu ćirilice.

1. Tradicijski argument: ćirilica je kao pisani oblik srpskog jezika, pored pravoslavne religije, temeljna kulturna identitetska vrednost. Podsećam da je Miroslavljevo jevanđelje, najstariji spomenik srpske pismenosti, prvi ćirilički tekst štampan u 12. veku. Latinica se u srpskom jeziku pojavljuje početkom 20. veka, tačnije 1915. godine, kada su okupacione austrijske vlasti zabranile upotrebu ćirilice.

2. Kulturni argument: jezik i pismo su stub nacionalnog identiteta. Kroz jezik i pismo progovara kulturno nasleđe, a istovremeno je medij savremenog stvaralaštva. Jezikom i pismom čuva se nacionalna svest.

3. Obrazovni argument: ustanove koje se bave obrazovanjem i vaspitanjem. Nema opravdanja da takve ustanove promovišu pismo koje tendencijski poništava tradiciju dugu devet vekova. A pravi je apsurd da se tako nešto zahteva.

4. Finansijski argument: publikacije štampane ćirilicom mogu imati neke poreske olakšice, s tim što su publikacije štampane sredstvima iz budžeta Republike Srbije obavezne da koriste ćirilično pismo. To znači da se ne koristi novac države za podrivanje onih vrednosti koje ta država štiti u svom Ustavu. O načinima poreskih olakšica mora se javno raspravljati.

5. Demokratski argument: svaka institucija ima svoje norme i pravila koje „igrači uloga” moraju da poštuju ukoliko žele da ona uspešno funkcioniše. Pojedinci svoje lične vrednosti mogu da ostvare na privatan način i izvan institucije. Tako i svoj odnos prema pismu mogu da izaberu. U tom kontekstu, nisko vrednovanje sopstvenih kolektivnih (nacionalnih) vrednosti, ili osećaj nelagode zbog pripadnosti maloj kulturi je irelevantno za institucionalni život svake zajednice. A to znači da se ne mogu nametati pojedinačne vrednosti institucionalnim.

Ako bi se desilo da ćirilica ode u muzej, neko će biti odgovoran. Ko? Da li svi mi ili onaj deo elite koji forsira upotrebu latinice ili oni koji odlučuju o kulturnoj politici srpske države. Ona ima instrumente da obaveže medije, izdavače, oglašivače i druge, da u jednom visokom procentu u javnom prostoru koriste ćirilicu.

Sociolog, naučni savetnik