Policija – od Hajdučke česme do gej parade

Koncert „Bijelog dugmeta” kod Hajdučke česme, sa 100.000 posetilaca, obezbeđivalo je 150 policajaca, a za održavanje reda na Paradi ponosa u centru Beograda, sa oko 2.000 učesnika, bilo je zaduženo šest do sedam hiljada pripadnika policije. Mnogo je razlika između ove dve manifestacije, a razdvajaju ih gotovo četiri decenije.

Promenila su se vremena i okolnosti. Danas „Zlatnu trubu Srbije” i „Egzit” obezbeđuje po tri do pet hiljada policajaca, dok saobraćajna policija danima pokriva teren u širem rejonu Guče i Novog Sada. Zahtevni su i „Nišvil”, „Birfest” i zaječarska „Gitarijada”.

Još 1977. godine, šef policije u Rakovici procenio je da će za koncert „Dugmića” kod Hajdučke česme biti potrebno samo 12 (i slovima: dvanaest) policajaca. Međutim, na sam dan koncerta, 26. avgusta, kada su obožavaoci počeli da pristižu na Košutnjak u ogromnim količinama, traženo je pojačanje od još 138 ljudi u plavim uniformama. Pomagala je i vojska. Bio je to najveći rok koncert u Titovoj Jugoslaviji, a „Dugme” je bilo popularnije od Tita. Broj posetilaca nije se mogao unapred proceniti, između ostalog i zbog toga što je ulaz bio slobodan.

Legendarni koncert prošao je u najboljem redu, bez ikakvih incidenata. Bio je tada kod Hajdučke česme i današnji „Politikin” sagovornik dr Željko Nikač, profesor na Kriminalističko-policijskoj akademiji, koji je na seminaru pravnika na Kopaoniku govorio o slobodi javnog okupljanja i aktivnostima Ministarstva unutrašnjih poslova na zaštiti tog prava.

– Reč je o ustavnom pravu, koje može biti ograničeno samo pravima drugih. Svako okupljanje građana, bilo da je političko, sportsko ili kulturno, je dozvoljeno. Skupovi se održavaju po sistemu prijave, a ne po sistemu dozvole. Izuzetno retko dolazi do zabrane javnog okupljanja, samo u slučajevima ako za to postoje tačno određeni razlozi – kaže dr Nikač.

Tokom poslednjih desetak godina, mnoge sportske utakmice, pa i muzički spektakli, bili su praćeni brojnim incidentima, pa i teškim i najtežim krivičnim delima.

– Javni skupovi sa velikim brojem učesnika imaju poseban značaj i predstavljaju veliki izazov za policiju i službe bezbednosti, pravosudne organe, gradove i lokalne samouprave, javna i komunalna preduzeća. Kada se skup prijavi, policija radi bezbednosne provere i plan obezbeđenja. U slučajevima masovnih i skupova velikog rizika, policija organizuje sastanke sa predstavnicima organizatora – kaže dr Željko Nikač.

Politički skupovi uvek nose rizik, jer je obično reč o velikom broju učesnika koji se protive aktuelnoj vlasti. Profesor podseća na studentske demonstracije 1968. godine, pa na „Maspokret” u Hrvatskoj 1971. i demonstracije na Kosovu 1981. godine.

– U novijoj istoriji najpoznatiji javni politički skup bile su demonstracije od 9. marta 1991. godine, koje je organizovala opozicija sa zahtevom za smenu tadašnje vlasti, a završile su se sukobima sa policijom, kada su dve osobe poginule, uz veliki broj povređenih i ogromnu materijalnu štetu. U narednim godinama usledila su nova okupljanja građanske opozicije, koja je bilo teško obezbeđivati. Sa ove vremenske distance, može se reći da nije bilo dovoljno međusobne tolerancije i dobre volje da se pronađe adekvatno i održivo rešenje za političku krizu, a policija i njeni pripadnici bili su „kolateralna šteta” političkih i drugih nesloga – kaže profesor Nikač.

U poslednje vreme, organizatori sve češće angažuju radnike službi privatnog obezbeđenja, sa kojima policija sarađuje.

– Kulturne manifestacije nisu skupovi izuzetnog rizika, ali treba uzeti u obzir masovnost i konzumiranje alkohola, što stvara rizike u saobraćaju, a često je i okidač za nasilno ponašanje, vršenje prekršaja i krivičnih dela– kaže naš sagovornik.

Sportske manifestacije zahtevaju posebne pripreme jer je neophodno da se ljudi i imovina zaštite pre, za vreme i posle održavanja utakmice.

– U godinama posle Drugog svetskog rata, svi sportski događaji u svetu bili su održani u relativno bezbednim uslovima i bez teških posledica, sa izuzetkom terorističkog napada na izraelske sportiste 1972. godine na Olimpijadi u Minhenu. Početkom osamdesetih godina dolazi do eskalacije nasilja na sportskim terenima u Evropi. U sukobima navijača na stadionu „Hejsel” u Briselu, 1985. godine, poginulo je 39 ljudi, a 1990. godine u Zagrebu, na utakmici između Dinama i Zvezde došlo je do prave eksplozije nacionalizma i šovinizma, sukoba navijača i velikog broja povređenih i uhapšenih – podseća profesor Nikač.

Stadion Crvene zvezde pamti nasilje huligana nad policajcem Nebojšom Trajkovićem 2007. godine, a iz 2009. Beograd će zapamtiti najtragičniji događaj – pogibiju francuskog navijača Brisa Tatona u centru grada.

Srbija ima Zakon o sprečavanju nasilja i nedoličnog ponašanja na sportskim priredbama. Tim zakonom su uspostavljene značajne obaveze organizatora sportskih takmičenja, a ne samo policije. Doneti su podzakonski akti koji uređuju edukaciju pripadnika obezbeđenja i obuku redara. Krivični zakonik propisuje „nasilničko ponašanje na sportskoj priredbi” kao krivično delo. Srbija ima i Nacionalnu strategiju za borbu protiv nasilja.

– Pored ovog dobrog zakonskog okvira, neophodno je i da se unapredi rad policije na terenu i njena organizacija. Dobar primer je inicijativa da se otvori ispostava policije u Bloku 45 u Novom Beogradu. Policija treba da bude više na terenu a manje u kancelarijama, jer samo tako može da živi u „simbiozi” sa građanima, a to će rezultirati efikasnijom prevencijom svih vrsta delikata – poručuje prof. dr Željko Nikač.