Полиција – од Хајдучке чесме до геј параде

Концерт „Бијелог дугмета” код Хајдучке чесме, са 100.000 посетилаца, обезбеђивало је 150 полицајаца, а за одржавање реда на Паради поноса у центру Београда, са око 2.000 учесника, било је задужено шест до седам хиљада припадника полиције. Много је разлика између ове две манифестације, а раздвајају их готово четири деценије.

Променила су се времена и околности. Данас „Златну трубу Србије” и „Егзит” обезбеђује по три до пет хиљада полицајаца, док саобраћајна полиција данима покрива терен у ширем рејону Гуче и Новог Сада. Захтевни су и „Нишвил”, „Бирфест” и зајечарска „Гитаријада”.

Још 1977. године, шеф полиције у Раковици проценио је да ће за концерт „Дугмића” код Хајдучке чесме бити потребно само 12 (и словима: дванаест) полицајаца. Међутим, на сам дан концерта, 26. августа, када су обожаваоци почели да пристижу на Кошутњак у огромним количинама, тражено је појачање од још 138 људи у плавим униформама. Помагала је и војска. Био је то највећи рок концерт у Титовој Југославији, а „Дугме” је било популарније од Тита. Број посетилаца није се могао унапред проценити, између осталог и због тога што је улаз био слободан.

Легендарни концерт прошао је у најбољем реду, без икаквих инцидената. Био је тада код Хајдучке чесме и данашњи „Политикин” саговорник др Жељко Никач, професор на Криминалистичко-полицијској академији, који је на семинару правника на Копаонику говорио о слободи јавног окупљања и активностима Министарства унутрашњих послова на заштити тог права.

– Реч је о уставном праву, које може бити ограничено само правима других. Свако окупљање грађана, било да је политичко, спортско или културно, је дозвољено. Скупови се одржавају по систему пријаве, а не по систему дозволе. Изузетно ретко долази до забране јавног окупљања, само у случајевима ако за то постоје тачно одређени разлози – каже др Никач.

Током последњих десетак година, многе спортске утакмице, па и музички спектакли, били су праћени бројним инцидентима, па и тешким и најтежим кривичним делима.

– Јавни скупови са великим бројем учесника имају посебан значај и представљају велики изазов за полицију и службе безбедности, правосудне органе, градове и локалне самоуправе, јавна и комунална предузећа. Када се скуп пријави, полиција ради безбедносне провере и план обезбеђења. У случајевима масовних и скупова великог ризика, полиција организује састанке са представницима организатора – каже др Жељко Никач.

Политички скупови увек носе ризик, јер је обично реч о великом броју учесника који се противе актуелној власти. Професор подсећа на студентске демонстрације 1968. године, па на „Маспокрет” у Хрватској 1971. и демонстрације на Косову 1981. године.

– У новијој историји најпознатији јавни политички скуп биле су демонстрације од 9. марта 1991. године, које је организовала опозиција са захтевом за смену тадашње власти, а завршиле су се сукобима са полицијом, када су две особе погинуле, уз велики број повређених и огромну материјалну штету. У наредним годинама уследила су нова окупљања грађанске опозиције, која је било тешко обезбеђивати. Са ове временске дистанце, може се рећи да није било довољно међусобне толеранције и добре воље да се пронађе адекватно и одрживо решење за политичку кризу, а полиција и њени припадници били су „колатерална штета” политичких и других неслога – каже професор Никач.

У последње време, организатори све чешће ангажују раднике служби приватног обезбеђења, са којима полиција сарађује.

– Културне манифестације нису скупови изузетног ризика, али треба узети у обзир масовност и конзумирање алкохола, што ствара ризике у саобраћају, а често је и окидач за насилно понашање, вршење прекршаја и кривичних дела– каже наш саговорник.

Спортске манифестације захтевају посебне припреме јер је неопходно да се људи и имовина заштите пре, за време и после одржавања утакмице.

– У годинама после Другог светског рата, сви спортски догађаји у свету били су одржани у релативно безбедним условима и без тешких последица, са изузетком терористичког напада на израелске спортисте 1972. године на Олимпијади у Минхену. Почетком осамдесетих година долази до ескалације насиља на спортским теренима у Европи. У сукобима навијача на стадиону „Хејсел” у Бриселу, 1985. године, погинуло је 39 људи, а 1990. године у Загребу, на утакмици између Динама и Звезде дошло је до праве експлозије национализма и шовинизма, сукоба навијача и великог броја повређених и ухапшених – подсећа професор Никач.

Стадион Црвене звезде памти насиље хулигана над полицајцем Небојшом Трајковићем 2007. године, а из 2009. Београд ће запамтити најтрагичнији догађај – погибију француског навијача Бриса Татона у центру града.

Србија има Закон о спречавању насиља и недоличног понашања на спортским приредбама. Тим законом су успостављене значајне обавезе организатора спортских такмичења, а не само полиције. Донети су подзаконски акти који уређују едукацију припадника обезбеђења и обуку редара. Кривични законик прописује „насилничко понашање на спортској приредби” као кривично дело. Србија има и Националну стратегију за борбу против насиља.

– Поред овог доброг законског оквира, неопходно је и да се унапреди рад полиције на терену и њена организација. Добар пример је иницијатива да се отвори испостава полиције у Блоку 45 у Новом Београду. Полиција треба да буде више на терену а мање у канцеларијама, јер само тако може да живи у „симбиози” са грађанима, а то ће резултирати ефикаснијом превенцијом свих врста деликата – поручује проф. др Жељко Никач.