Živkovićev sinopsis felinijevskih snova

UMETNOST I SEĆANjE
Zar svako sećanje nije samo privid? Napisao Živković u svome romanu Amarkord (Laguna, 2007), tridesetak godina posle svog prevoda Felinijevog i Gverinog remek-dela, u izdanju BIGZ-a. Film koji gledamo stvar je prošlosti. Slika koja se odvija na ekranu već je odavno snimljena i fiksirana. Odakle onda utisak da ona još uvek predstavlja sadašnjost?
Na filmu, kao i u književnosti, zagonetka se rešava time da se gledalac/čitalac oseti pogođenim onim zbirom sopstvenih iskustava/sećanja koji leži skriven negde duboko u njemu, a koji je tek umetničko delo u stanju da pobudi. Kao u nekoj stimulaciji temporalnog lobusa (regija mozga iza slepoočnica), Živković nam, u svom delu, pobuđuje sećanja na prošle epizode svojih/naših života kao flešbek u igranom filmu. Ako pamćenje poseduje određene lokacije u mozgu na isti način kao što knjige poseduju određenu lokaciju na policama biblioteke, jasno je zašto je Živkovićevo haranje po mozgu lajtmotiv svih pripovednih segmenata ove proze. Njemu, dakako, nisu nepoznata naučna saznanja o mehanizmima ili procesima koji bi mogli da objasne takvo stanje stvari. S tim u vezi, za razumevanje ove knjige, nije svrsishodna neka odrednica futurističko-fantastičnog žanra. Bar, što se najnovijih naučnih i tehnoloških saznanja tiče.

Vreme na filmu se skraćuje, preskače, teče obrnutim tokom. Vremena se mešaju, pa ipak, sve to ima smisla i deluje logično, bolje reći sve je iluzija, ali iluzija u koju gledaoci/čitaoci veruju. Ta iluzija, ona vizuelna predstava felinijevskog vremena i njegovog razvoja – što nazivaju filmskim vremenom – u kome sadašnjost i budućnost ne stoje više u logičkoj suprotnosti, jeste sećanje. Na osnovu koga je juče ili sutra isto kao i danas. Ništa stvarno, opipljivo. Samo obična opsena čiji je gubitak neprimetan. A zašto da čovek nema iluzije?

U stvari, mi ih doživljavamo kao sadašnjost. Gubimo pojam o objektivnom vremenu, doživljavamo iluziju prošlosti, a percipiramo je kao sadašnjost. Nisu slučajno braća Limijer shvatila da suština filmske umetnosti treba da bude odraz neposredne stvarnosti. Crno-beli ekran je senkama to samo potencirao. Odbacujući nesvesno ukorenjeno nepoverenje prema stvarnosti, njeno varljivo prikrivanje iluzijama, Felini je psihološkom analizom likova u filmu pretvara u umetničko odražavanje života.

To deluje poput šoka. Flešbek. Silovit blesak. Belina kao da eksplodira u prošlosti kroz naslage vremena. Kroz mrtvo sećanje na: Vašar taštine, Velika očekivanja, Sentimentalno vaspitanje, Izgubljene iluzije, Jadnike, Čarobni breg, Knjigu smeha i zaborava, Farenhajt 451?

Živković meša život ovih knjiga sa životom svoga Amarkorda, romana koji je skup motivski srodnih priča. Koji uvlači čitaoca u jedan zamišljeni sinopsis za film felinijevskih snova, ili još bolje u jedan sinopsis za Sećanja koja se mogu kupiti za novac. Neki novi Rihterov film? Ne.

Tu iluziju Živković nudi čitaocima u vešto ispričanim scenama svojih susretanja sa obično-neobičnim licima, pokazujući i dokazujući da je mašta neophodan rekvizit i u danas poznatoj stvarnosti bilo kako da se ona posmatra i sa bilo koje vremenske odrednice. Slično Feliniju, on pokazuje da među tzv. običnim ljudima ima komplikovanih, čak i bizarnih tipova, i vešto ih uvodi u priču da bi što vernije otkrio njihovu psihu, njihova sećanja, njihova – možda uklonjena pamćenja.

Neko veoma pametan otkrio je da se sećanje ne nalazi samo u mozgu, nego da je, poput DNK, uskladišteno u svakoj ćeliji. Zadržava se tamo i posle smrti. Sve dok postoji i najmanji delić pokojnika, može da se rekonstruiše sve ono što je potonji ikada čuo, video, osetio, doživeo, iskusio. Za života je sve to moglo i da mu iščili iz pamćenja. Ali ćelije ništa nisu zaboravile.

Tako se na primeru Živkovićeve knjige, ispunjavaju reči Felinijeve da na kraju filma, svojim likovima ne može pružiti zadovoljenja kakva su svojim ličnostima davali njegovi prethodnici. Ne može im pokazati put i reći ovo je dobro, a ono nije. Sve što može da učini je da im pokaže da im je privržen i da mu je, posle svih nesreća i zala kroz koje ih je proveo, ipak stalo do njih.