Живковићев синопсис фелинијевских снова

УМЕТНОСТ И СЕЋАЊЕ
Зар свако сећање није само привид? Написао Живковић у своме роману Амаркорд (Лагуна, 2007), тридесетак година после свог превода Фелинијевог и Гвериног ремек-дела, у издању БИГЗ-а. Филм који гледамо ствар је прошлости. Слика која се одвија на екрану већ је одавно снимљена и фиксирана. Одакле онда утисак да она још увек представља садашњост?
На филму, као и у књижевности, загонетка се решава тиме да се гледалац/читалац осети погођеним оним збиром сопствених искустава/сећања који лежи скривен негде дубоко у њему, а који је тек уметничко дело у стању да побуди. Као у некој стимулацији темпоралног лобуса (регија мозга иза слепоочница), Живковић нам, у свом делу, побуђује сећања на прошле епизоде својих/наших живота као флешбек у играном филму. Ако памћење поседује одређене локације у мозгу на исти начин као што књиге поседују одређену локацију на полицама библиотеке, јасно је зашто је Живковићево харање по мозгу лајтмотив свих приповедних сегмената ове прозе. Њему, дакако, нису непозната научна сазнања о механизмима или процесима који би могли да објасне такво стање ствари. С тим у вези, за разумевање ове књиге, није сврсисходна нека одредница футуристичко-фантастичног жанра. Бар, што се најновијих научних и технолошких сазнања тиче.

Време на филму се скраћује, прескаче, тече обрнутим током. Времена се мешају, па ипак, све то има смисла и делује логично, боље рећи све је илузија, али илузија у коју гледаоци/читаоци верују. Та илузија, она визуелна представа фелинијевског времена и његовог развоја – што називају филмским временом – у коме садашњост и будућност не стоје више у логичкој супротности, јесте сећање. На основу кога је јуче или сутра исто као и данас. Ништа стварно, опипљиво. Само обична опсена чији је губитак неприметан. А зашто да човек нема илузије?

У ствари, ми их доживљавамо као садашњост. Губимо појам о објективном времену, доживљавамо илузију прошлости, а перципирамо је као садашњост. Нису случајно браћа Лимијер схватила да суштина филмске уметности треба да буде одраз непосредне стварности. Црно-бели екран је сенкама то само потенцирао. Одбацујући несвесно укорењено неповерење према стварности, њено варљиво прикривање илузијама, Фелини је психолошком анализом ликова у филму претвара у уметничко одражавање живота.

То делује попут шока. Флешбек. Силовит блесак. Белина као да експлодира у прошлости кроз наслаге времена. Кроз мртво сећање на: Вашар таштине, Велика очекивања, Сентиментално васпитање, Изгубљене илузије, Јаднике, Чаробни брег, Књигу смеха и заборава, Фаренхајт 451?

Живковић меша живот ових књига са животом свога Амаркорда, романа који је скуп мотивски сродних прича. Који увлачи читаоца у један замишљени синопсис за филм фелинијевских снова, или још боље у један синопсис за Сећања која се могу купити за новац. Неки нови Рихтеров филм? Не.

Ту илузију Живковић нуди читаоцима у вешто испричаним сценама својих сусретања са обично-необичним лицима, показујући и доказујући да је машта неопходан реквизит и у данас познатој стварности било како да се она посматра и са било које временске одреднице. Слично Фелинију, он показује да међу тзв. обичним људима има компликованих, чак и бизарних типова, и вешто их уводи у причу да би што верније открио њихову психу, њихова сећања, њихова – можда уклоњена памћења.

Неко веома паметан открио је да се сећање не налази само у мозгу, него да је, попут ДНК, ускладиштено у свакој ћелији. Задржава се тамо и после смрти. Све док постоји и најмањи делић покојника, може да се реконструише све оно што је потоњи икада чуо, видео, осетио, доживео, искусио. За живота је све то могло и да му ишчили из памћења. Али ћелије ништа нису заборавиле.

Тако се на примеру Живковићеве књиге, испуњавају речи Фелинијеве да на крају филма, својим ликовима не може пружити задовољења каква су својим личностима давали његови претходници. Не може им показати пут и рећи ово је добро, а оно није. Све што може да учини је да им покаже да им је привржен и да му је, после свих несрећа и зала кроз које их је провео, ипак стало до њих.