Angela protiv Pegide

Kancelarka Angela Merkel apelovala je u novogodišnjem obraćanju naciji da se Nemci ne povode za onima koji su puni predrasuda, nose mržnju u srcima, a od ponedeljka do ponedeljka izvikuju na ulicama „Mi smo narod”  „Pri tom oni uistinu sugerišu da sugrađani druge boje kože ili drugačije veroispovesti ne pripadaju ovamo”, rekla je najpopularnija političarka Nemačke.

Merkelova nije imenom pomenula Pegidu, „Patriotske Evropljane protiv islamizacije zapadnog podneblja”, kako glasi puno ime pokreta koji svakog ponedeljka okuplja sve više pristalica na nemačkim ulicama, ali mediji su dali dužnu pažnju njenom govoru, pogotovo onom delu koji se odnosio na organizatore tih protestnih marševa.

Kancelarkin apel prikazan je kao ključna stavka iz govora, mada su se samo dva od 29 pasusa odnosila na (neimenovanu) Pegidu.

Goruće pitanje nemačke unutrašnje politike – taj nagli i neočekivani rast popularnosti nacionalne bahatosti, u duhu pokliča „Nemačka Nemcima”, koji je bio sudbonosan po Nemce i po svet u dva navrata u prošlom veku – došlo je na red posle dugog uvoda, iza središnjice govora i ispred optimističkog kraja u kojem je ispoljena nada u uspešno rešavanje postojećih problema u Evropi i svetu, od ratova na Bliskom istoku, do iznalaženja rešenja za izlazak iz ekonomske krize.

Pegidi je dato otprilike onoliko prostora koliko i borbi protiv epidemije ebole u Africi, ali daleko manje nego „tuđim” problemima, na primer, ukrajinskoj krizi i, pre svega, politici demonstracije sile koja je pripisana Rusiji.

Po opštoj oceni medija, javnih radnika i političara šarolikih kulera, Angela Merkel se hrabro suprotstavila pritisku ulice i jasno je naglasila odlučnost vlade da stane na put „malobrojnim šovinistima koji su zatrovali klimu razumevanja u Nemačkoj”. U tom kontekstu su vodeći dnevnici istakli da je „čak i opozicija” podržala kancelarku.

Ako je Merkelova i dobila pohvale od opozicije, i od strane koalicionog partnera u vladi, predstavnika građanske levice (SPD), njena politika, ipak, nije naišla na razumevanje među liderima njenih stranaka, u Demohrišćanskoj i Hrišćansko-socijalnoj uniji.

Vrzino kolo unutarpartijskog sučeljavanja otvorio bivši ministar unutrašnjih poslova i potonji ministar poljoprivrede Hans-Peter Fridrih. Usred rasprava „o fenomenu Pegide” i eventualnim posledicama po nemačku demokratiju, Fridrih je pripisao krivicu za buđenje nacionalizma i šovinizma, a u širem kontekstu i za okretanje birača krajnjoj desnici – Angeli Merkel.

„Svojom bezbojnom politikom kompromisa, kancelarka zapostavlja konzervativnu većinu nemačkih građana i doslovce je gura u zagrljaj ekstremno desnih elemenata”, rekao je Fridrih.

Manje verbalne kritike, ali više naklonosti ka „delotvornim intervencijama” pokazale su dve nemačke pokrajine u kojima vladaju demohrišćani – Saksonija i Bavarska (ukupno petina nemačkog stanovništva).

Saksonija je najavila da će, nezavisno od politike savezne vlade u Berlinu, preispitati politiku prema migrantima i azilantima, a njen ministar unutrašnjih poslova Markus Ulbig se okrenuo protiv „lažnih azilanata” koji žele da se okoriste o socijalnu pomoć Nemačke: „Ne vidim nijedan razlog zašto bi jedan Tunišanin, na primer, tražio azil u Nemačkoj... Tunis je demokratska i bezbedna zemlja”, rekao je ministar.

Bavarski CSU (sestrinska partija CDU Angele Merkel koja samo u Bavarskoj samostalno nastupa, a širom Nemačke u koaliciji s kancelarkinim demohrišćanima) najavio je da će najkasnije do aprila ove godine pooštriti zakone za strance...

Suočena s kritikom u Nemačkoj, i izvan nje, ona je, istini na volju, prošle nedelje izmenila taktiku: sada više ne preti sankcijama izbeglicama s poprišta građanskih ratova na Bliskom istoku, već – Srbima i „još nekim pripadnicima drugih nacija Zapadnog Balkana”.

No, koga god među migrantima pogađale najavljene sankcije ili restrikcije, jasno je da Nemačka popušta pred zahtevima Pegide i njenih simpatizera, ma koliko se njihov uticaj javno marginalizovao.

Neki analitičari su čak skloni proceni da je reč o (predstojećoj) kapitulaciji države pred pritiskom ulice. Oštriji kritičari, međutim, ističu da je šovinistički pokret Pegida dobro došao političarima da sprovedu svoje naume u delo.

Definicija tih nauma, sama po sebi, otkriva ružno lice savremenog nemačkog nacionalizma i šovinizma. Zemlja se obrela u situaciji kada se bez stranaca ne može. Nemačkoj su potrebni i strani radnici, i školovani umovi sa svih meridijana, a još više poslušni, „novi” sugrađani, spremni na potpunu integraciju i na odgajanje višečlanih porodica. Jer bez njih zemlji preti osetan pad nataliteta i stagnacija populacije.

„Ne želi Nemačka nove sugrađane koji bi širili strane običaje po zemlji”, rekao je autoru ovih redova jedan nemački kolega, novinar. Po njegovom mišljenju, Nemačka traži „testo od koga će se umesiti novi nemački kolač”, priželjkuje strance koji će zapostaviti svoje poreklo, a njihova deca zaboraviti odakle su potekli njihovi očevi i dedovi.

Gornji citat ne bi trebalo shvatiti kao novinarsko preterivanje. U prilog opravdanosti kritike ide predlog Horsta Zehofera, šefa bavarskih demohrišćana i pokrajinskog premijera Bavarske, a 2012. i v. d. predsednika Savezne Republike Nemačke.

Zehofer je pre nekoliko nedelja pred Bavarskim parlamentom predložio da se od migranata kao uslov za dodelu ili produžetak dozvole rada i boravka zahteva da kod kuće govore – nemački! Strancima bi, drugim rečima, trebalo naložiti da sa svojom porodicom za ručkom izbegavaju da koriste maternji jezik...

Iz jevrejske zajednice u Nemačkoj i iz nekolicine udruženja turskih doseljenika u tu zemlju postavljeno je pitanje – kako bi se kontrolisala spremnost stranaca da se odreknu maternjeg jezika?

Da li bi stranci bili izloženi denuncijaciji nemačkih komšija? To je podstaklo sećanja na prohujala vremena kada je korišćenje stranih jezika unutar sopstvena četiri zida bilo razlog za deportaciju ili, štaviše za jednosmerno putovanje u logore smrti.