Ангела против Пегиде

Канцеларка Ангела Меркел апеловала је у новогодишњем обраћању нацији да се Немци не поводе за онима који су пуни предрасуда, носе мржњу у срцима, а од понедељка до понедељка извикују на улицама „Ми смо народ”  „При том они уистину сугеришу да суграђани друге боје коже или другачије вероисповести не припадају овамо”, рекла је најпопуларнија политичарка Немачке.

Меркелова није именом поменула Пегиду, „Патриотске Европљане против исламизације западног поднебља”, како гласи пуно име покрета који сваког понедељка окупља све више присталица на немачким улицама, али медији су дали дужну пажњу њеном говору, поготово оном делу који се односио на организаторе тих протестних маршева.

Канцеларкин апел приказан је као кључна ставка из говора, мада су се само два од 29 пасуса односила на (неименовану) Пегиду.

Горуће питање немачке унутрашње политике – тај нагли и неочекивани раст популарности националне бахатости, у духу поклича „Немачка Немцима”, који је био судбоносан по Немце и по свет у два наврата у прошлом веку – дошло је на ред после дугог увода, иза средишњице говора и испред оптимистичког краја у којем је испољена нада у успешно решавање постојећих проблема у Европи и свету, од ратова на Блиском истоку, до изналажења решења за излазак из економске кризе.

Пегиди је дато отприлике онолико простора колико и борби против епидемије еболе у Африци, али далеко мање него „туђим” проблемима, на пример, украјинској кризи и, пре свега, политици демонстрације силе која је приписана Русији.

По општој оцени медија, јавних радника и политичара шароликих кулера, Ангела Меркел се храбро супротставила притиску улице и јасно је нагласила одлучност владе да стане на пут „малобројним шовинистима који су затровали климу разумевања у Немачкој”. У том контексту су водећи дневници истакли да је „чак и опозиција” подржала канцеларку.

Ако је Меркелова и добила похвале од опозиције, и од стране коалиционог партнера у влади, представника грађанске левице (СПД), њена политика, ипак, није наишла на разумевање међу лидерима њених странака, у Демохришћанској и Хришћанско-социјалној унији.

Врзино коло унутарпартијског сучељавања отворио бивши министар унутрашњих послова и потоњи министар пољопривреде Ханс-Петер Фридрих. Усред расправа „о феномену Пегиде” и евентуалним последицама по немачку демократију, Фридрих је приписао кривицу за буђење национализма и шовинизма, а у ширем контексту и за окретање бирача крајњој десници – Ангели Меркел.

„Својом безбојном политиком компромиса, канцеларка запоставља конзервативну већину немачких грађана и дословце је гура у загрљај екстремно десних елемената”, рекао је Фридрих.

Мање вербалне критике, али више наклоности ка „делотворним интервенцијама” показале су две немачке покрајине у којима владају демохришћани – Саксонија и Баварска (укупно петина немачког становништва).

Саксонија је најавила да ће, независно од политике савезне владе у Берлину, преиспитати политику према мигрантима и азилантима, а њен министар унутрашњих послова Маркус Улбиг се окренуо против „лажних азиланата” који желе да се окористе о социјалну помоћ Немачке: „Не видим ниједан разлог зашто би један Тунишанин, на пример, тражио азил у Немачкој... Тунис је демократска и безбедна земља”, рекао је министар.

Баварски ЦСУ (сестринска партија ЦДУ Ангеле Меркел која само у Баварској самостално наступа, а широм Немачке у коалицији с канцеларкиним демохришћанима) најавио је да ће најкасније до априла ове године пооштрити законе за странце...

Суочена с критиком у Немачкој, и изван ње, она је, истини на вољу, прошле недеље изменила тактику: сада више не прети санкцијама избеглицама с попришта грађанских ратова на Блиском истоку, већ – Србима и „још неким припадницима других нација Западног Балкана”.

Но, кога год међу мигрантима погађале најављене санкције или рестрикције, јасно је да Немачка попушта пред захтевима Пегиде и њених симпатизера, ма колико се њихов утицај јавно маргинализовао.

Неки аналитичари су чак склони процени да је реч о (предстојећој) капитулацији државе пред притиском улице. Оштрији критичари, међутим, истичу да је шовинистички покрет Пегида добро дошао политичарима да спроведу своје науме у дело.

Дефиниција тих наума, сама по себи, открива ружно лице савременог немачког национализма и шовинизма. Земља се обрела у ситуацији када се без странаца не може. Немачкој су потребни и страни радници, и школовани умови са свих меридијана, а још више послушни, „нови” суграђани, спремни на потпуну интеграцију и на одгајање вишечланих породица. Јер без њих земљи прети осетан пад наталитета и стагнација популације.

„Не жели Немачка нове суграђане који би ширили стране обичаје по земљи”, рекао је аутору ових редова један немачки колега, новинар. По његовом мишљењу, Немачка тражи „тесто од кога ће се умесити нови немачки колач”, прижељкује странце који ће запоставити своје порекло, а њихова деца заборавити одакле су потекли њихови очеви и дедови.

Горњи цитат не би требало схватити као новинарско претеривање. У прилог оправданости критике иде предлог Хорста Зехофера, шефа баварских демохришћана и покрајинског премијера Баварске, а 2012. и в. д. председника Савезне Републике Немачке.

Зехофер је пре неколико недеља пред Баварским парламентом предложио да се од миграната као услов за доделу или продужетак дозволе рада и боравка захтева да код куће говоре – немачки! Странцима би, другим речима, требало наложити да са својом породицом за ручком избегавају да користе матерњи језик...

Из јеврејске заједнице у Немачкој и из неколицине удружења турских досељеника у ту земљу постављено је питање – како би се контролисала спремност странаца да се одрекну матерњег језика?

Да ли би странци били изложени денунцијацији немачких комшија? То је подстакло сећања на прохујала времена када је коришћење страних језика унутар сопствена четири зида било разлог за депортацију или, штавише за једносмерно путовање у логоре смрти.