Kako je Skerlić „progovorio” u parlamentu

Sto godina otkakoje lično debatovao u parlamentu, Jovan Skerlić je nedavno ceo dan „govorio” u Skupštini Srbije. Pomagao je svom glasnogovorniku Vladimiru Pavićeviću (NS) da dokaže da je ovde sve isto kao i pre jednog veka. I drugi istorijski velikani, domaći i strani, često „pomognu” da se neke stvari bolje objasne. Uz dodatak metafora, kojih je puna svaka debata, lakše ćemo, misle poslanici, shvatiti šta su hteli da nam poruče.

Pavićević je Skerlića pozvao u pomoć misleći da će reči našeg velikana iz 1912. godine o tome kako se „zakoni kroje bez prethodnog proučavanja, napamet”, ubediti skupštinsku većinu da, sto godina kasnije, promeni praksu i odustane od „donošenja zakona po hitnom postupku, bez temeljne rasprave”. Oni sa dužim poslaničkim stažom mogli su mu reći da je to zaludan trud. Devedesetih godina najcitiraniji čovek u srpskom parlamentu bio je nekadašnji srpski premijer Nikola Pašić. Svi opozicionari, kad god su skupštinskim poslovnikom smanjivana njihova prava, upozoravali su vlast na Pašićeve reči:„Pišite zakone tako da i nama odgovaraju kad budemo opozicija.” Pašića odavno niko ne pominje, ali citata ne nedostaje.

Kad je premijer Aleksandar Vučić, kao mandatar, pre osam meseci, podnosio ekspoze u kome je najavljivao teške mere, objašnjavao ih je i poslovicama, mislima velikih ljudi i metaforama. Prvo je rekao da „umesto retrovizora, moramo uzeti dvogled u ruke”, pa najavio promene, jer su one, „kako je rekao Bendžamin Dizraeli, čuveni engleski premijer, pre skoro jednog i po veka, neizbežne i konstantno napredne u zemljama, a mi želimo da Srbija postane napredna zemlja”. Od čega strahuje, objasnio je rečima Tonija Blera, bivšeg britanskog premijera, koji je rekao:„Nemam strah od reformi i modernizacije. Jedini strah koji imam jeste strah od budućnosti u kojoj nismo bili dovoljno odgovorni i hrabri da reforme sprovedemo.” Šta moramo da naučimo, poručio je kineskom poslovicom: „Daj čoveku ribu, nahranićeš ga za jedan dan. Nauči ga da peca i nahranićeš ga za ceo život.” Premijer se, kad god dođe u parlament, posluži nekim citatom, da bi nešto lakše objasnio, a citirao je Duška Radovića, Jovana Dučića, Šimona Peresa, Roberta Kenedija, Martina Lutera, koji je govorio o tome kako mora da se radi više i marljivije...

I dok on citira druge ljude, poslanici, vlasti i opozicije, najviše citiraju njega. Svako iz svojih razloga. Nijedan premijer pre njega nije bio toliko citiran kao on. Naprednjaci naročito vole da podsete na Vučićeve reči o hrabrosti koja je potrebna za reforme, čije sprovođenje je jedini način da nam bude bolje, i na gledanje u dvogled, a ne u retrovizor. Opozicionari, pak, ne prestaju da citiraju šta je Vučić obećao, a nije ispunio.

Premijer je dolazak na vlast opisao kao ukrcavanje na „Titanik”, „u takvom stanju je bivši režim ostavio Srbiju”. Ovu metaforu o „Titaniku”ž, koriste i vlast i opozicija u međusobnim svađama. Naprednjaci ponavljaju Vučićeve reči, a Zoran Živković (NS) ima svoju verziju:„Metafora sa ’Titanikom’ je loša. Tačno je da ni ova vlada ni neke ranije nisu preuzele nov brod u polaznoj luci. Ali ’Titanik’ je, ako je to Srbija, potonuo i bojim se da je ta metafora tačna i da će Srbija da potone sa ovom vladom.” Marjan Rističević (SNS) objašnjava da je „bivši režim toliko zaduživao zemlju, živelo se od kredita, a ne od zarađenog”, poručujući kritičarima vladinih mera:„Došlo je vreme, što narod kaže, vrati koko što si pozobala, dakle da živimo od zarađenog.” I Dušan Vujović, ministar finansija, vrlo često kad brani zakone pribegava metaforama, pa je tako objašnjavajući Zakon o stečaju rekao da on ne nudi rešenja i pojasnio:„Hirurgija ne nudi rešenja, to je nužan, bolan put u pravcu ozdravljenja, a nije sama po sebi rešenje.” Najveći ljubitelj metafora je naprednjak Zoran Babić, u svakoj njegovoj diskusiji mora biti bar jedna, a ovako je opisao šta je učinjeno donošenjem novog budžeta:„Skinuli smo masku sa putokaza za investicije u Srbiji.”

Kad se poslanici nasmeju nečemu što je neko rekao, a to nekome zasmeta, kao nedavno Draganu Šutanovcu (DS), i za to postoji adekvatan citat. Maja Gojković, predsednica parlamenta, rekla je Šutanovcu da smeh nije zabranjen i dodala: „Umberto Eko je rekao da je smeh najopasnije oružje.”

----------------------------------

Babić: Preko metafore se poruka bolje zapamti

Zoran Babić kaže da pametan čovek izvlači pouke iz prošlosti i da u diskusijama koristi citate upravo zbog toga, a pažljivo bira koga će i u kojoj prilici citirati. Metafore često koristi, jer misli da će poruka koju želi da pošalje građanima lakše stići do njih – „ljudi zapamte ono što je zanimljivo mnogo lakše nego ako im pročitate neke suvoparne podatke”.

----------------------------------

Skerlićevi govori svedoče da se nismo pomerili s mesta

Vladimir Pavićević kaže da je kupio knjigu „Govori Jovana Skerlića u Narodnoj skupštini od 1912. do 1913.”, koju je ove godine izdao „Službeni glasnik” Srbije, jer mu je bilo zanimljivo da vidi „šta je to u parlamentu govorio čovek koji je bio političar, ali pre svega, veoma uvaženi istoričar književnosti i književni teoretičar”. Kad je, kaže, pročitao knjigu, poneo ju je u parlament zato što se iz nje „vidi da se mi za sto godina nismo s mesta pomakli, to je jedna vrsta upozorenja poslanicima”.