Како је Скерлић „проговорио” у парламенту

Сто година откакоје лично дебатовао у парламенту, Јован Скерлић је недавно цео дан „говорио” у Скупштини Србије. Помагао је свом гласноговорнику Владимиру Павићевићу (НС) да докаже да је овде све исто као и пре једног века. И други историјски великани, домаћи и страни, често „помогну” да се неке ствари боље објасне. Уз додатак метафора, којих је пуна свака дебата, лакше ћемо, мисле посланици, схватити шта су хтели да нам поруче.

Павићевић је Скерлића позвао у помоћ мислећи да ће речи нашег великана из 1912. године о томе како се „закони кроје без претходног проучавања, напамет”, убедити скупштинску већину да, сто година касније, промени праксу и одустане од „доношења закона по хитном поступку, без темељне расправе”. Они са дужим посланичким стажом могли су му рећи да је то залудан труд. Деведесетих година најцитиранији човек у српском парламенту био је некадашњи српски премијер Никола Пашић. Сви опозиционари, кад год су скупштинским пословником смањивана њихова права, упозоравали су власт на Пашићеве речи:„Пишите законе тако да и нама одговарају кад будемо опозиција.” Пашића одавно нико не помиње, али цитата не недостаје.

Кад је премијер Александар Вучић, као мандатар, пре осам месеци, подносио експозе у коме је најављивао тешке мере, објашњавао их је и пословицама, мислима великих људи и метафорама. Прво је рекао да „уместо ретровизора, морамо узети двоглед у руке”, па најавио промене, јер су оне, „како је рекао Бeнџамин Дизраели, чувени енглески премијер, пре скоро једног и по века, неизбежне и константно напредне у земљама, а ми желимо да Србија постане напредна земља”. Од чега страхује, објаснио је речима Тонија Блера, бившег британског премијера, који је рекао:„Немам страх од реформи и модернизације. Једини страх који имам јесте страх од будућности у којој нисмо били довољно одговорни и храбри да реформе спроведемо.” Шта морамо да научимо, поручио је кинеском пословицом: „Дај човеку рибу, нахранићеш га за један дан. Научи га да пеца и нахранићеш га за цео живот.” Премијер се, кад год дође у парламент, послужи неким цитатом, да би нешто лакше објаснио, а цитирао је Душка Радовића, Јована Дучића, Шимона Переса, Роберта Кенедија, Мартина Лутера, који је говорио о томе како мора да се ради више и марљивије...

И док он цитира друге људе, посланици, власти и опозиције, највише цитирају њега. Свако из својих разлога. Ниједан премијер пре њега није био толико цитиран као он. Напредњаци нарочито воле да подсете на Вучићеве речи о храбрости која је потребна за реформе, чије спровођење је једини начин да нам буде боље, и на гледање у двоглед, а не у ретровизор. Опозиционари, пак, не престају да цитирају шта је Вучић обећао, а није испунио.

Премијер је долазак на власт описао као укрцавање на „Титаник”, „у таквом стању је бивши режим оставио Србију”. Ову метафору о „Титанику”ж, користе и власт и опозиција у међусобним свађама. Напредњаци понављају Вучићеве речи, а Зоран Живковић (НС) има своју верзију:„Метафора са ’Титаником’ је лоша. Тачно је да ни ова влада ни неке раније нису преузеле нов брод у полазној луци. Али ’Титаник’ је, ако је то Србија, потонуо и бојим се да је та метафора тачна и да ће Србија да потоне са овом владом.” Марјан Ристичевић (СНС) објашњава да је „бивши режим толико задуживао земљу, живело се од кредита, а не од зарађеног”, поручујући критичарима владиних мера:„Дошло је време, што народ каже, врати коко што си позобала, дакле да живимо од зарађеног.” И Душан Вујовић, министар финансија, врло често кад брани законе прибегава метафорама, па је тако објашњавајући Закон о стечају рекао да он не нуди решења и појаснио:„Хирургија не нуди решења, то је нужан, болан пут у правцу оздрављења, а није сама по себи решење.” Највећи љубитељ метафора је напредњак Зоран Бабић, у свакој његовој дискусији мора бити бар једна, а овако је описао шта је учињено доношењем новог буџета:„Скинули смо маску са путоказа за инвестиције у Србији.”

Кад се посланици насмеју нечему што је неко рекао, а то некоме засмета, као недавно Драгану Шутановцу (ДС), и за то постоји адекватан цитат. Маја Гојковић, председница парламента, рекла је Шутановцу да смех није забрањен и додала: „Умберто Еко је рекао да је смех најопасније оружје.”

----------------------------------

Бабић: Преко метафоре се порука боље запамти

Зоран Бабић каже да паметан човек извлачи поуке из прошлости и да у дискусијама користи цитате управо због тога, а пажљиво бира кога ће и у којој прилици цитирати. Метафоре често користи, јер мисли да ће порука коју жели да пошаље грађанима лакше стићи до њих – „људи запамте оно што је занимљиво много лакше него ако им прочитате неке сувопарне податке”.

----------------------------------

Скерлићеви говори сведоче да се нисмо померили с места

Владимир Павићевић каже да је купио књигу „Говори Јована Скерлића у Народној скупштини од 1912. до 1913.”, коју је ове године издао „Службени гласник” Србије, јер му је било занимљиво да види „шта је то у парламенту говорио човек који је био политичар, али пре свега, веома уважени историчар књижевности и књижевни теоретичар”. Кад је, каже, прочитао књигу, понео ју је у парламент зато што се из ње „види да се ми за сто година нисмо с места помакли, то је једна врста упозорења посланицима”.