Čekajući istinu

ZAPIS
Jedan od osnovnih komada prošlog veka, Čekajući Godoa, najpre je uvrštavan među najapstraktnija dela. Metafizička pitanja u njemu uobličila su se u takozvano pozorište apsurda. Rože Blenova predstava (Pariz, 1953. označila je početak tumačenja realnosti kroz redukovanu Beketovu partituru. Širom sveta i veka zatim su stotine predstava iznenađivale neiscrpnošću "glavne slike" i komada i različitošću reakcija gledališta na njene "uzastopne oblike".
U tamnici Sen Kventin gde je odigran 1957. godine, pored gasne komore zatvorenici su ga doživeli kao jasan prikaz vlastite sudbine: Čekanje kao presuda. "Razume se, znali smo šta znači – čekati!", pisao je jedan od njih. "Prikazivanje Godoa u Sen Kventinu pomoglo mi je da promenim svoj život, jer taj komad govori o životu".

U Tunisu, međutim, ispod smokve, Godoa čekaju dva felaha umotana u burnuse. "Pa ipak, Čekajući Godoa se ne događa u Tunisu", zaključuje Jan Kot. Ili ne samo tamo?, pita se opreznije gledalac takođe sa iskustvom beketovskih interpretacija u raznim jezicima i kulturama.

Ni Beketova režija sopstvenog dela u Šiler teatru (Zapadni Berlin, 1975), najbliža napisanom tekstu, nije iscrpla sve mogućnosti. Prirodno, svela se samo na jednu, na realizovanu. Niko, srećom, nije gospodar konačnog smisla jednog dela. Ni sam pisac. Beket u jednom pismu otkriva da zapravo ne zna ko je njegov Godo, nije siguran ni da li njegovi likovi Vladimir i Estragon čekajući ga, veruju da će se pojaviti.

Istražujući komad na pozornici, bio sam iznenađen količinom materijala koji se neodoljivo vezuje za našu (tadašnju) stvarnost, eufemistički sakrivanu (ili razgolićenu) u jednoj od formula: "ni rat, ni mir".

Čime zatočenici tragikomedije ispunjavaju vreme čekanja? Trivijalnošću svakodnevice?! Ma šta ona bila? Šta radimo? Čekamo (Godoa, ma ko on bio?).

Sadašnjost je najmanji zajednički imenitelj za sve što je bilo. Budućnost je posledica. Na razmeđi stoleća i kraju utopije, sa verskim, nacionalnim i građanskim klanicama (ratne igre i blokade kao veliki međunarodni poduhvat), u černobilskim i kosmičkim rupama, ekološkom trovanju, u preraspodeli siromaštva i planetarnom moralnom mamurluku, s obaranjem svih kriterijuma i vešću da umetnost više neće biti ista, da je neće ni biti, jer se i istorija civilizacije možda završava – i ko zna s čim u sledu zbivanja – šta nas još čeka? End game? Otkrovenje?

Čekači u svetskoj kosturnici

Svi smo rođeni u Beketovom komadu, samo su srećnije zamenili u porodilištu. We should have thought of it a million years ago, in the nineties, umuje Vladimir u engleskoj varijanti.

Dok smo igrali komad, vek je već bio na kraju svog zlokobnog repertoara, baš kao i dugi dan u kome Beketovi smešnožalosni čekači, žrtvovani i zaboravljeni, shvate da je oko njih svetska kosturnica, "u praznom i nemom predelu koji se stalno ponavlja, da bi se na kraju izgubio u mraku". (Bilo bi zanimljivo otkrića u ovoj predstavi uporediti sa zaključcima do kojih je došla Suzan Zontag radeći komad gotovo istovremeno, u Sarajevu).

Premijeru smo zakazali u Novom Sadu, u vreme Sterijinih igara, dvorana Mađarskog teatra bila je ispunjena znalcima i ljubiteljima pozorišta, uspeh je bio nesporan, glas o tome je, razume se, stigao u Beograd. Telefonom mi se javio upravnik Ateljea 212, reditelj Muci Draškić i bez okolišenja ponudio našoj predstavi počast da otvori novo zdanje Ateljea 212. Iznenađen sam, znalo se, naime, da je za taj svečani čin već predodređena predstava koja je vezana za Atelje 212 još od samog početka njegovog postojanja. Obavestio me je da "slavna podela", i pored želje i svih napora, zbog bolesti i drugih "bioloških razloga", nije više kadra da u zakazanom terminu, na zadovoljavajući način sastavi i odigra predstavu. Tužno, ali ništa neobično, ništa tragično – vek trajanja pozorišne predstave, kao i ljudski se završava pre ili kasnije. Ako je umorna od igre, podela se povlači, pruža se prilika novom naraštaju i darovitom i srčanom.

Što se, dakle, mog odziva tiče, nije bilo prepreka. I hamletovsku dilemu igrati ili ne igrati u "smutnim vremenima" bio sam već razrešio kao moji mnogobrojni istomišljenici iz struke: igrati! Pitanje je: šta i kako? Moje jedino oružje je kamera i pozornica, smatrao sam da ih treba upotrebiti odlučno, što je moguće izrazitije. Antigona, Vojcek, Čekajući Godoa – naslovi koji obuhvataju čitav luk delovanja pozorišta, pokazuju da je, na žalost, istorija sveta pretežno označena mimikrijom "maskirnih uniformi"; šta mislim o našem građanskom ratu istakao sam delimično u filmu Vukovar, jedna priča: o našoj stvarnosti uopšte, pisao sam za "Dnevni telegraf", u kolumni Na ivici...

I tako je najmlađa generacija glumaca uspešno otvorila treći put obnovljeno pozorište Atelje 212, pa snažno potvrdivši dar sa drukčijom predstavom Čekajući Godoa, ušla u profesiju. Tim povodom upriličena je (u našim naravima i prilikama neuobičajena) svečanost: na otvorenoj pozornici, pred celim ansamblom slavljenog pozorišta i gledaocima koji su dirnuti ustali, Estragon – Bata Paskaljević svoj višedecenijski beketovski šešir iz predstave, simbolično predaje u nasledstvo novom Estragonu – Ani Radivojević. Izraziti znak: slavni preci, kako je umesno, s razumevanjem i blagonaklonošću ustupaju pozornicu dostojnim potomcima. Godo nije mrtav!

Najapsurdnija reakcija

A mladi glumci sa predstavom Čekajući Godoa odlaze na festivalsko more – žensku (mirnodopsku verziju) igraju u vodi mogrenske plaže, a mušku (ratnu) na vojničkim bedemima Citadele; u toj horizontali i vertikali izoštrio se osnovni civilizacijski kod tragikomedije. Predstava dobija još jedan svoj oblik, "neponovljiv, uzbudljiv", kako je zabeleženo u monografiji Grad teatar Budva 1987–1996 Prvih deset godina.

Ako Čekajući Godoa ne prestaje da izaziva svetske i naše pozornice, da li začuđuje što se prvi posthumno objavljen tekst jednog akademika bavi događajem izvedenim iz Beketa?!

U Neobjavljenim zapisima nedavno preminulog Pavla Ugrinova (u odlomku štampanom u "Politikinom" Kulturnom dodatku), uz pismo u kome se nastoji da objasni zašto se njegova predstava ugasila, opisuje se i kakvu je pometnju u piščevom domu izazvala predstava koja ju je zamenila. Uzdržavam se od komentarisanja pomenutog pisma, ali zar bi bilo u redu da se ne osvrnem i na možda najapsurdniju reakciju jednog gledaoca zabeleženu u "teoriji recepcije" Beketovog dela?! Pavle Ugrinov (Vasilije Popović) svedoči (dočaravajući pri tom i atmosferu) kako me je njegova supruga, vrativši se sa naše predstave, okrivila da sam glumac, "sve te momke i devojke", svoje studente, "odenuo u kamuflažne vojne uniforme, dao im oružje u ruke", da "preko Beketa pozivam u rat!"...

Predstavu Čekajući Godoa (Teatar Promena, 1992), većina gledalaca veoma je dobro razumela i prihvatila, sudeći po reakcijama. Navešću jednu, radi

"Nakon mirnodopske ženske varijante došlo je malo čudo. U maskirnim odelima, muška ratna verzija, pretvorila je jedan od najapstraktnijih komada svetske literature u dramu s naših klanica. Filozofska arabeska postaje naturalistička drama iz rovova. Pokazalo se da apsurdi koje govore Vladimir i njegova bratija postaju istina naših krvavih apsurda. Najzad se drama Čekajući Godoa poklopila sa stvarnošću" (Jovan Ćirilov, "Politika").