Чекајући истину

ЗАПИС
Један од основних комада прошлог века, Чекајући Годоа, најпре је уврштаван међу најапстрактнија дела. Метафизичка питања у њему уобличила су се у такозвано позориште апсурда. Роже Бленова представа (Париз, 1953. означила је почетак тумачења реалности кроз редуковану Бекетову партитуру. Широм света и века затим су стотине представа изненађивале неисцрпношћу "главне слике" и комада и различитошћу реакција гледалишта на њене "узастопне облике".
У тамници Сен Квентин где је одигран 1957. године, поред гасне коморе затвореници су га доживели као јасан приказ властите судбине: Чекање као пресуда. "Разуме се, знали смо шта значи – чекати!", писао је један од њих. "Приказивање Годоа у Сен Квентину помогло ми је да променим свој живот, јер тај комад говори о животу".

У Тунису, међутим, испод смокве, Годоа чекају два фелаха умотана у бурнусе. "Па ипак, Чекајући Годоа се не догађа у Тунису", закључује Јан Кот. Или не само тамо?, пита се опрезније гледалац такође са искуством бекетовских интерпретација у разним језицима и културама.

Ни Бекетова режија сопственог дела у Шилер театру (Западни Берлин, 1975), најближа написаном тексту, није исцрпла све могућности. Природно, свела се само на једну, на реализовану. Нико, срећом, није господар коначног смисла једног дела. Ни сам писац. Бекет у једном писму открива да заправо не зна ко је његов Годо, није сигуран ни да ли његови ликови Владимир и Естрагон чекајући га, верују да ће се појавити.

Истражујући комад на позорници, био сам изненађен количином материјала који се неодољиво везује за нашу (тадашњу) стварност, еуфемистички сакривану (или разголићену) у једној од формула: "ни рат, ни мир".

Чиме заточеници трагикомедије испуњавају време чекања? Тривијалношћу свакодневице?! Ма шта она била? Шта радимо? Чекамо (Годоа, ма ко он био?).

Садашњост је најмањи заједнички именитељ за све што је било. Будућност је последица. На размеђи столећа и крају утопије, са верским, националним и грађанским кланицама (ратне игре и блокаде као велики међународни подухват), у чернобилским и космичким рупама, еколошком тровању, у прерасподели сиромаштва и планетарном моралном мамурлуку, с обарањем свих критеријума и вешћу да уметност више неће бити иста, да је неће ни бити, јер се и историја цивилизације можда завршава – и ко зна с чим у следу збивања – шта нас још чека? End game? Откровење?

Чекачи у светској костурници

Сви смо рођени у Бекетовом комаду, само су срећније заменили у породилишту. We should have thought of it a million years ago, in the nineties, умује Владимир у енглеској варијанти.

Док смо играли комад, век је већ био на крају свог злокобног репертоара, баш као и дуги дан у коме Бекетови смешножалосни чекачи, жртвовани и заборављени, схвате да је око њих светска костурница, "у празном и немом пределу који се стално понавља, да би се на крају изгубио у мраку". (Било би занимљиво открића у овој представи упоредити са закључцима до којих је дошла Сузан Зонтаг радећи комад готово истовремено, у Сарајеву).

Премијеру смо заказали у Новом Саду, у време Стеријиних игара, дворана Мађарског театра била је испуњена зналцима и љубитељима позоришта, успех је био неспоран, глас о томе је, разуме се, стигао у Београд. Телефоном ми се јавио управник Атељеа 212, редитељ Муци Драшкић и без околишења понудио нашој представи почаст да отвори ново здање Атељеа 212. Изненађен сам, знало се, наиме, да је за тај свечани чин већ предодређена представа која је везана за Атеље 212 још од самог почетка његовог постојања. Обавестио ме је да "славна подела", и поред жеље и свих напора, због болести и других "биолошких разлога", није више кадра да у заказаном термину, на задовољавајући начин састави и одигра представу. Тужно, али ништа необично, ништа трагично – век трајања позоришне представе, као и људски се завршава пре или касније. Ако је уморна од игре, подела се повлачи, пружа се прилика новом нараштају и даровитом и срчаном.

Што се, дакле, мог одзива тиче, није било препрека. И хамлетовску дилему играти или не играти у "смутним временима" био сам већ разрешио као моји многобројни истомишљеници из струке: играти! Питање је: шта и како? Моје једино оружје је камера и позорница, сматрао сам да их треба употребити одлучно, што је могуће изразитије. Антигона, Војцек, Чекајући Годоа – наслови који обухватају читав лук деловања позоришта, показују да је, на жалост, историја света претежно означена мимикријом "маскирних униформи"; шта мислим о нашем грађанском рату истакао сам делимично у филму Вуковар, једна прича: о нашој стварности уопште, писао сам за "Дневни телеграф", у колумни На ивици...

И тако је најмлађа генерација глумаца успешно отворила трећи пут обновљено позориште Атеље 212, па снажно потврдивши дар са друкчијом представом Чекајући Годоа, ушла у професију. Тим поводом уприличена је (у нашим наравима и приликама неуобичајена) свечаност: на отвореној позорници, пред целим ансамблом слављеног позоришта и гледаоцима који су дирнути устали, Естрагон – Бата Паскаљевић свој вишедеценијски бекетовски шешир из представе, симболично предаје у наследство новом Естрагону – Ани Радивојевић. Изразити знак: славни преци, како је умесно, с разумевањем и благонаклоношћу уступају позорницу достојним потомцима. Годо није мртав!

Најапсурднија реакција

А млади глумци са представом Чекајући Годоа одлазе на фестивалско море – женску (мирнодопску верзију) играју у води могренске плаже, а мушку (ратну) на војничким бедемима Цитаделе; у тој хоризонтали и вертикали изоштрио се основни цивилизацијски код трагикомедије. Представа добија још један свој облик, "непоновљив, узбудљив", како је забележено у монографији Град театар Будва 1987–1996 Првих десет година.

Ако Чекајући Годоа не престаје да изазива светске и наше позорнице, да ли зачуђује што се први постхумно објављен текст једног академика бави догађајем изведеним из Бекета?!

У Необјављеним записима недавно преминулог Павла Угринова (у одломку штампаном у "Политикином" Културном додатку), уз писмо у коме се настоји да објасни зашто се његова представа угасила, описује се и какву је пометњу у пишчевом дому изазвала представа која ју је заменила. Уздржавам се од коментарисања поменутог писма, али зар би било у реду да се не осврнем и на можда најапсурднију реакцију једног гледаоца забележену у "теорији рецепције" Бекетовог дела?! Павле Угринов (Василије Поповић) сведочи (дочаравајући при том и атмосферу) како ме је његова супруга, вративши се са наше представе, окривила да сам глумац, "све те момке и девојке", своје студенте, "оденуо у камуфлажне војне униформе, дао им оружје у руке", да "преко Бекета позивам у рат!"...

Представу Чекајући Годоа (Театар Промена, 1992), већина гледалаца веома је добро разумела и прихватила, судећи по реакцијама. Навешћу једну, ради

"Након мирнодопске женске варијанте дошло је мало чудо. У маскирним оделима, мушка ратна верзија, претворила је један од најапстрактнијих комада светске литературе у драму с наших кланица. Филозофска арабеска постаје натуралистичка драма из ровова. Показало се да апсурди које говоре Владимир и његова братија постају истина наших крвавих апсурда. Најзад се драма Чекајући Годоа поклопила са стварношћу" (Јован Ћирилов, "Политика").