U potrazi za izgubljenim vremenom

POLEMIKA
Dobra vest je da u tekstu u Kulturnom dodatku "Politike", Milena Dragićević–Šešić piše o savremenoj vizuelnoj umetnosti i otvara teme koje se u javnosti uglavnom ne pominju, pre svega političke podele unutar scene. Loša vest je to što autorka koristi polje vizuelne umetnosti da reaktivira i u novom svetlu razmatra tezu s kraja devedesetih o kulturnoj sceni kao izrazu sukoba ratnih i antiratnih profitera.
Da li Milena Šešić uzima za primer scenu savremene vizuelne umetnosti u koju je najmanje upućena zbog toga sto joj se čini najbezopasnijom za ovu vrstu spekulativnog ekskursa, a ne pozorište ili obrazovanje, koji su njena polja kompetencije i u kojima bi njena teza o podeli na dva glavna toka (kao posledici "destrukcije društva devedesetih") mogla da bude daleko radikalnija? Šta bi, na primer, bio ekvivalent pomenutoj "nepravedno izostavljenoj" sceni u instituciji obrazovanja? Parafrazirajmo Milenu Šešić, zamenjujući reč "umetnost" rečju "obrazovanje": "Ali, ma kako bili skloni kritičkom obrazovanju, koje je provokativno, koje misli, postavlja probleme, ne znači da obrazovanje koje nije direktno angažovano, ne radi to isto. Pravo obrazovanje to čini već svojim postojanjem." A šta bismo tek dobili kada bismo izraz "vizuelna umetnost" zamenili rečju "pozorište"?

Na domaćoj likovnoj sceni devedesetih, M. D. Šešić prepoznaje dva toka (kao rezultat "destrukcije društva devedesetih"): "nacionalnu srpsku vertikalu" i, s druge strane, umetnost koju je prihvatio Zapad, a "koja misli o trenutku, koja je radikalno kritička". Smatra da je radikalno kritički stav druge struje u vreme sankcija bio "opravdanje" zapadnim kustosima da umetnost iz Srbije učine delom internacionalne scene. Ovako pojednostavljena interpretacija političkih odnosa svodi scenu vizuelne umetnosti isključivo na sukob ratnih i antiratnih profitera.

Istovremeno, tvrdi da umetnost dvojice autora (koje ja nikada ne bih dovela u vezu), Aleksandra Cvetkovića i Bore Iljovskog, nije kritička, direktno provokativna, da ne misli, već "sve to čini samim svojim postojanjem" i ocenjuje je kao "nepravedno izostavljenu", a zapadne kustose kao nedovoljno hrabre. Dakle, teza o "trećoj struji" treba da pokaže da je "prava" umetnost ona koja nije korumpirana, i da njeni autori nisu klijenti ni podivljale države ni impotentnog Zapada. Kao izlaz iz ove istorijske nepravde, M. Šešić predlaže model interkulturnog dijaloga, koji će, metodom "politike sećanja", tradicionalnu i savremenu "kulturu Srbije" integrisati u evropsku kulturu scenu i učiniti je privlačnom za zapadne kustose (koji više ne moraju da budu hrabri jer su devedesete iza nas).

Za razliku od Milene Šešić, koja veruje da su devedesetih nedostajali hrabri zapadni kustosi – koji bi promovisali "večnu umetnost" – ja, naprotiv, mislim da su tokom devedesetih nedostajali kuražni domaći kustosi, oni koji bi u našoj zajednici promovisali umetnost "koja misli o trenutku, koja je radikalno kritička". Takvi se kustosi i danas mogu izbrojati na dva prsta.

Pozivajući se na interkulturni dijalog M. Šešić, takođe, poziva domaće kustose da uđu u "avanturu", čiji primer predstavlja izložba britanskih umetnika U raskoraku (MSU), i hrabro izlože vezene gaće rudara iz Majdanpeka. "Vezene gaćice rvača u Vensu" deo su projekta Narodni arhiv umetnika Alan Kane i Jeremy Deller, proizvod dugogodišnje umetničke prakse arhiviranja zasnovane na interesovanju za kreativne radove koji se nalaze izvan sveta umetnosti. Dakle, umetničke prakse koja je mnogo kompleksnije struktuirana od pukog pokazivanje gaća nekog radnika ili rvača.

Delim mišljenje M. D. Šešić koja danas kao primer interkulturnog dijaloga navodi afirmaciju dela koja nastaju u prostoru folklorne i popularne kulture. Međutim, paradigmatični produkt spoja folklora i pop kulture, TURBO-FOLK, koji je istovremeno "autentičan, a apartan Evropi", oduvek je u diskursu M. Šešić bio stigmatizovan i a priori isključen iz polja (interkulturnog) dijaloga.

Već godinama je interkulturalnost deo umetničkih strategija mnogih na umetničkoj sceni u Srbiji. Upravo umetnici koji su pomenuti u kontekstu "druge struje", kao i svi oni koji nisu pomenuti, se uglavnom bave uključenjem isključenih, dijalogom popularne, narodne i visoke kulture, kao i reaktuelizacijom zaboravljenih emancipatorskih praksi, uključivanjem političkih i etničkih manjina itd. Interkulturni dijalog za nas nije novost! Zbog toga teza o podeli na "prvu i drugu struju", zastupanje "devesternizacije" i stigmatizacija "druge struje" kao nepodobne, žrtvuje iskustvo koje je akumulirano poslednjih deset godina.

Kako treba da razumemo zalaganje M. Šešić na liniji preporuke Evropskog Saveta za 2008. godinu – intekulturni dijalog kao model mišljena kulturne politike – kada istovremeno zastupa projekat devesternizacije? Zašto predlaže dva koncepta koja se međusobno isključuju?

Sumnjam da bi se iko od nas prihvatio "osavremenjivanja srpske kulturne baštine". Ili, da bi neki od relevantnih umetnika savremene internacionalne scene prihvatili savet Milene Šešić da "nacionalnu baštinu" učine delom svog rada – bez problematizacije i radikalizacije upravo ovakvog zahteva.