У потрази за изгубљеним временом

ПОЛЕМИКА
Добра вест је да у тексту у Културном додатку "Политике", Милена Драгићевић–Шешић пише о савременој визуелној уметности и отвара теме које се у јавности углавном не помињу, пре свега политичке поделе унутар сцене. Лоша вест је то што ауторка користи поље визуелне уметности да реактивира и у новом светлу разматра тезу с краја деведесетих о културној сцени као изразу сукоба ратних и антиратних профитера.
Да ли Милена Шешић узима за пример сцену савремене визуелне уметности у коју је најмање упућена због тога сто јој се чини најбезопаснијом за ову врсту спекулативног екскурса, а не позориште или образовање, који су њена поља компетенције и у којима би њена теза о подели на два главна тока (као последици "деструкције друштва деведесетих") могла да буде далеко радикалнија? Шта би, на пример, био еквивалент поменутој "неправедно изостављеној" сцени у институцији образовања? Парафразирајмо Милену Шешић, замењујући реч "уметност" речју "образовање": "Али, ма како били склони критичком образовању, које је провокативно, које мисли, поставља проблеме, не значи да образовање које није директно ангажовано, не ради то исто. Право образовање то чини већ својим постојањем." А шта бисмо тек добили када бисмо израз "визуелна уметност" заменили речју "позориште"?

На домаћој ликовној сцени деведесетих, М. Д. Шешић препознаје два тока (као резултат "деструкције друштва деведесетих"): "националну српску вертикалу" и, с друге стране, уметност коју је прихватио Запад, а "која мисли о тренутку, која је радикално критичка". Сматра да је радикално критички став друге струје у време санкција био "оправдање" западним кустосима да уметност из Србије учине делом интернационалне сцене. Овако поједностављена интерпретација политичких односа своди сцену визуелне уметности искључиво на сукоб ратних и антиратних профитера.

Истовремено, тврди да уметност двојице аутора (које ја никада не бих довела у везу), Александра Цветковића и Боре Иљовског, није критичка, директно провокативна, да не мисли, већ "све то чини самим својим постојањем" и оцењује је као "неправедно изостављену", а западне кустосе као недовољно храбре. Дакле, теза о "трећој струји" треба да покаже да је "права" уметност она која није корумпирана, и да њени аутори нису клијенти ни подивљале државе ни импотентног Запада. Као излаз из ове историјске неправде, М. Шешић предлаже модел интеркултурног дијалога, који ће, методом "политике сећања", традиционалну и савремену "културу Србије" интегрисати у европску културу сцену и учинити је привлачном за западне кустосе (који више не морају да буду храбри јер су деведесете иза нас).

За разлику од Милене Шешић, која верује да су деведесетих недостајали храбри западни кустоси – који би промовисали "вечну уметност" – ја, напротив, мислим да су током деведесетих недостајали куражни домаћи кустоси, они који би у нашој заједници промовисали уметност "која мисли о тренутку, која је радикално критичка". Такви се кустоси и данас могу избројати на два прста.

Позивајући се на интеркултурни дијалог М. Шешић, такође, позива домаће кустосе да уђу у "авантуру", чији пример представља изложба британских уметника У раскораку (МСУ), и храбро изложе везене гаће рудара из Мајданпека. "Везене гаћице рвача у Венсу" део су пројекта Народни архив уметника Alan Kane и Jeremy Deller, производ дугогодишње уметничке праксе архивирања засноване на интересовању за креативне радове који се налазе изван света уметности. Дакле, уметничке праксе која је много комплексније структуирана од пуког показивање гаћа неког радника или рвача.

Делим мишљење М. Д. Шешић која данас као пример интеркултурног дијалога наводи афирмацију дела која настају у простору фолклорне и популарне културе. Међутим, парадигматични продукт споја фолклора и поп културе, ТУРБО-ФОЛК, који је истовремено "аутентичан, а апартан Европи", одувек је у дискурсу М. Шешић био стигматизован и а приори искључен из поља (интеркултурног) дијалога.

Већ годинама је интеркултуралност део уметничких стратегија многих на уметничкој сцени у Србији. Управо уметници који су поменути у контексту "друге струје", као и сви они који нису поменути, се углавном баве укључењем искључених, дијалогом популарне, народне и високе културе, као и реактуелизацијом заборављених еманципаторских пракси, укључивањем политичких и етничких мањина итд. Интеркултурни дијалог за нас није новост! Због тога теза о подели на "прву и другу струју", заступање "девестернизације" и стигматизација "друге струје" као неподобне, жртвује искуство које је акумулирано последњих десет година.

Како треба да разумемо залагање М. Шешић на линији препоруке Европског Савета за 2008. годину – интекултурни дијалог као модел мишљена културне политике – када истовремено заступа пројекат девестернизације? Зашто предлаже два концепта која се међусобно искључују?

Сумњам да би се ико од нас прихватио "осавремењивања српске културне баштине". Или, да би неки од релевантних уметника савремене интернационалне сцене прихватили савет Милене Шешић да "националну баштину" учине делом свог рада – без проблематизације и радикализације управо оваквог захтева.