Velika cisterna iz male radionice

Čačak – Vlasnik „Heliona” Lazo Antonijević (63), pre dve godine dao je zadatak projektantu da konstruiše samonosivu posudu za prevoz opasnih materija, a već je završen i prototip, u radionici preduzeća „Stil – T” u Smederevskoj Palanci. Proizvođači tvrde da su i cisterna i poluprikolica opremljene po svetskim merilima, s tim što je sve to najmanje četvrtinu jevtinije nego u auto-industriji Nemačke.

– Ovo je tek jedan deo posla. Drugi, podjednako važan, stoji pred našom državom i Ministarstvom saobraćaja: da pravno uredi ovu oblast, pomogne nam da dobijemo prostor bivše fabrike za proizvodnju drumskih vozila u „Goši” i da tada krenemo sa izvozom na rusko tržište. Već pregovaramo sa Trgovinskom komorom Ruske Federacije i tamo smo sada bar 50 odsto jevtiniji od drugih proizvođača, jer se na nas ne primenjuju zaštitne carine – kaže Antonijević za „Politiku”.

Njegovo preduzeće se već četvrt veka bavi prometom i transportom nafte, i sve te godine razmišljao je kako da unapredi posao i opremu. Među tim zamislima bila je i nova posuda za prevoz, pored nafte, i drugih materija, kiselina i agresivnih supstanci, ili prehrambene robe, ulja, vina i sokova. Tako je nastala naša, srpska cisterna STPPC 32, zapremine 32 kubna metra ili 32.000 litara, dugačka 10,7 metara.

– Građena je tako da se amortizuju hidrostatički udari kada nije napunjena. Zid je od prohromskog, kiselootpornog čelika „Tisen krupa” iz Nemačke od tri milimetra, kao i pregrade, dok su danca milimetar jača. Ako je namenjena za prevoz opasnih materija, oblaže se mineralnom vunom i aluminijumskim omotačem, a kada služi za transport prehrane zaštita je od poliuretana, možda i čelika ili aluminijuma. Zajedno sa trčećim delom, vozilo je teško 6,3 tona.

Antonijević objašnjava da pregrade u cisterni služe kao ojačanje protiv uzdužnog i poprečnog kidanja, i dodaje:

– Vodili smo računa da oslanjanje na trčeći stroj bude podeljeno po osovinama, inače nabavljenim u „Mercedesu”. Sve tri su devetotonske. Prednja ima svoj lift pa podiže cisternu kad je prazna, i elektronski senzor koji nije pod kontrolom voznog osoblja. Poluprikolica ima „Jostov” stajni trap i vučnu ploču, povezanu sa tegljačem. Svi ovi agregati, dakle, potiču iz Nemačke, izuzev obložnog lima koji je nabavljen u Sevojnu i staklene vune iz „Vunizola”. Načinjen je i sporazum sa preduzećem „Goša – Simićevo” jer ima opremu za savijanje i proizvodi dance, koje na konusu ne sme imati devijantnost veću od 0,4 milimetra.

Sagovornik napominje da je za kočenje ugrađen najnoviji „Vapkov” uređaj i da računar u cisterni beleži svaki pređeni kilometar i prevezeni kilogram, pa se lako može utvrditi u kakvoj je eksploataciji vozilo bilo. Naglašava da je u izradi primenjena i inovacija, jer je „adr” ventil premešten na mesto gde ne postoji opasnost od oštećenja.

– Iako je „Helion” nosilac 80 odsto konstruktorskih prava i jedini prodavac, duša našeg tima je Dragan Tanasić iz preduzeća „Stil – T”. On pravi čuda u radionici koja nema ni grejanje ni klimu, i upravo iz nje je izašao ovakav proizvod, na koji smo svi ponosni – veli Antonijević.

Vlasnik „Heliona” napominje da je u izradu prototipa uloženo 55.000 evra, i dodaje:

– U serijskoj proizvodnji, cisterna će koštati 47.000 evra, a za veće serije predviđen je popust. Cisternu iste zapremine, nabavljenu u Nemačkoj 2008. godine, platio sam 64.000 evra.

Pri kraju velikog posla Antonijević, međutim, ističe da je ekipa tokom rada bila suočena sa velikim preprekama, i to „tamo gde ne bi trebalo da ih bude”.

– Put do sertifikata za bure na Mašinskom fakultetu u Beogradu trajao je čitavu godinu jer su tu, navodno, više puta gubili naš dokumentaciju. Zatim su usledili problemi sa Agencijom za bezbednost saobraćaja koja je tek nedavno donela pravilnik o saobraznosti vozila. Sada moramo da izvršimo i ispitivanje vozila, ali u Nemačkoj, jer je tamo jevtinije nego ovde – zaključuje Lazo Antonijević.