Велика цистерна из мале радионице

Чачак – Власник „Хелиона” Лазо Антонијевић (63), пре две године дао је задатак пројектанту да конструише самоносиву посуду за превоз опасних материја, а већ је завршен и прототип, у радионици предузећа „Стил – Т” у Смедеревској Паланци. Произвођачи тврде да су и цистерна и полуприколица опремљене по светским мерилима, с тим што је све то најмање четвртину јевтиније него у ауто-индустрији Немачке.

– Ово је тек један део посла. Други, подједнако важан, стоји пред нашом државом и Министарством саобраћаја: да правно уреди ову област, помогне нам да добијемо простор бивше фабрике за производњу друмских возила у „Гоши” и да тада кренемо са извозом на руско тржиште. Већ преговарамо са Трговинском комором Руске Федерације и тамо смо сада бар 50 одсто јевтинији од других произвођача, јер се на нас не примењују заштитне царине – каже Антонијевић за „Политику”.

Његово предузеће се већ четврт века бави прометом и транспортом нафте, и све те године размишљао је како да унапреди посао и опрему. Међу тим замислима била је и нова посуда за превоз, поред нафте, и других материја, киселина и агресивних супстанци, или прехрамбене робе, уља, вина и сокова. Тако је настала наша, српска цистерна СТППЦ 32, запремине 32 кубна метра или 32.000 литара, дугачка 10,7 метара.

– Грађена је тако да се амортизују хидростатички удари када није напуњена. Зид је од прохромског, киселоотпорног челика „Тисен крупа” из Немачке од три милиметра, као и преграде, док су данца милиметар јача. Ако је намењена за превоз опасних материја, облаже се минералном вуном и алуминијумским омотачем, а када служи за транспорт прехране заштита је од полиуретана, можда и челика или алуминијума. Заједно са трчећим делом, возило је тешко 6,3 тона.

Антонијевић објашњава да преграде у цистерни служе као ојачање против уздужног и попречног кидања, и додаје:

– Водили смо рачуна да ослањање на трчећи строј буде подељено по осовинама, иначе набављеним у „Мерцедесу”. Све три су деветотонске. Предња има свој лифт па подиже цистерну кад је празна, и електронски сензор који није под контролом возног особља. Полуприколица има „Јостов” стајни трап и вучну плочу, повезану са тегљачем. Сви ови агрегати, дакле, потичу из Немачке, изузев обложног лима који је набављен у Севојну и стаклене вуне из „Вунизола”. Начињен је и споразум са предузећем „Гоша – Симићево” јер има опрему за савијање и производи данце, које на конусу не сме имати девијантност већу од 0,4 милиметра.

Саговорник напомиње да је за кочење уграђен најновији „Вапков” уређај и да рачунар у цистерни бележи сваки пређени километар и превезени килограм, па се лако може утврдити у каквој је експлоатацији возило било. Наглашава да је у изради примењена и иновација, јер је „адр” вентил премештен на место где не постоји опасност од оштећења.

– Иако је „Хелион” носилац 80 одсто конструкторских права и једини продавац, душа нашег тима је Драган Танасић из предузећа „Стил – Т”. Он прави чуда у радионици која нема ни грејање ни климу, и управо из ње је изашао овакав производ, на који смо сви поносни – вели Антонијевић.

Власник „Хелиона” напомиње да је у израду прототипа уложено 55.000 евра, и додаје:

– У серијској производњи, цистерна ће коштати 47.000 евра, а за веће серије предвиђен је попуст. Цистерну исте запремине, набављену у Немачкој 2008. године, платио сам 64.000 евра.

При крају великог посла Антонијевић, међутим, истиче да је екипа током рада била суочена са великим препрекама, и то „тамо где не би требало да их буде”.

– Пут до сертификата за буре на Машинском факултету у Београду трајао је читаву годину јер су ту, наводно, више пута губили наш документацију. Затим су уследили проблеми са Агенцијом за безбедност саобраћаја која је тек недавно донела правилник о саобразности возила. Сада морамо да извршимо и испитивање возила, али у Немачкој, јер је тамо јевтиније него овде – закључује Лазо Антонијевић.