Vršnjak Mišićeve ofanzive

Gornji Milanovac – Kad je došao na ovaj svet Aleksandar Leso Radonjić, u njegovim Gornjim Branetićima prangijalo se na sve strane. Ono jeste, bio je običaj u ovom kraju da se ispali prangija kad se desi „prvo pa muško”, ali kod Lesa se baš preteralo. Gruvali su topovi, rešetali mitraljezi, praskalo na hiljade pušaka sa srpskih i austrougarskih položaja – odvijala se Mišićeva Suvoborska bitka. Usred te grmljavine (srpski topovi su bili na stotinak metara od Radonjića kuće, na brdu Prostruga), početkom decembra 1914. godine, Leso se oglasio prvim plačem.

– U 101. godinu ušao sam, proslavio pre neki dan, jer je tako zapisano u matičnoj knjizi rođenih. Dok je trajala ofanziva, zvanično nisam postojao, tek su me, kad se sve smirilo, na početku 1915. godine upisali u knjige. Priznajem da se ponosim time što sam vršnjak Suvoborske bitke, a sudbina je htela da zajedno proslavimo i stogodišnjicu – priča nam starac koji troši prve dane svog drugog veka.

O Lesu brine kćerka Milica, i sama u osmoj deceniji, ali nema oko njega mnogo muke. Krepak, pokretan, druželjubiv sa komšijama, „mozak mi radi ko u mladića”. A kako je dogurao do 101. godine – i sam se čudi. Detinjstvo pamti samo po siromaštvu, kao partizanski oficir je preživeo logor i nemački streljački stroj, preživeo i Sremski front. Posle rata opet sirotinja. Jelo se kad se šta imalo. A danas, sem nešto slabijih očiju i ušiju, sve drugo je podnošljivo za njegove godine.

– Bio sam najpismeniji u selu i dugo šefovao u seoskoj mesnoj kancelariji. Posle sam, kad je osnovana opština Pranjani, radio na mestu šefa finansija. I tako, malo radnog, malo boračkog staža, izboksujem penziju u pedesetoj. Znam da me oni iz penzionog fonda baš ne begenišu, ali šta sam ja kriv. Jeste, imam mnogo godina; kad bi ih, kojim slučajem, prosuo ko klikere, trebalo bi mi čitav dan da ih pokupim. Bog je odredio dan za moje putovanje, ne mogu sad zato što to neko hoće da umrem na tuđi sudnji dan – šeretski se šali Leso.

Rekosmo da je, s obzirom na godine, u dobrom zdravlju. Možda tome doprinosi i svakodnevna „terapija”.

– Dve-tri čašice dnevno, u određenom razmaku, ne mogu nikom da škode. Ali, čovek mora naći svoju meru, ne sme se opijati, jer će brzo propasti. Samo u umerenoj količini, rakija je lek za organizam – ozbiljno preporučuje starina.

Što uz pomoć svojih genetskih predispozicija, što zbog redovne „terapije”, Aleksandar Leso Radonjić veruje da će jesti još rođendanskih torti i slaviti zajedno sa Suvoborsko-kolubarskom bitkom.