Srbi čekaju u redu za Šekspira

Dugački redovi ispred Jugoslovenskog dramskog pozorišta uverili su nas da je publika željna kulturnih sadržaja, otklona od najezde estradnog talasa, ali da kultura građanima nije lako dostupna zbog visokih cena ulaznica.

U kilometarskom redu stajali su ne samo Beograđani nego i ljudi iz drugih gradova. Red se prostirao celom dužinom zdanja te pozorišne kuće, ali i pored Studentskog kulturnog centra, pa niz Resavsku ulicu. Sve se to dešavalo jer JDP prodaje ulaznice za februarski repertoar po cenama od 100 dinara na sceni „Bojan Stupica”, odnosno, 200 dinara na sceni „Ljuba Tadić”.

Cene ulaznica za predstave u beogradskim pozorištima kreću se inače od 500 do 1.500 dinara.

Neposredno posle otvaranja blagajne, rasprodate su, saznajemo, karte za „Hadersfild”, „Švabicu”, „Sumnjivo lice”…

– Ovo su redovi za Šekspira, Dostojevskog, Andrića, Crnjanskog. Do ovoga smo došli zahvaljujući saradnji sa zajedničkim sponzorom Rajfajzen bankom, a na osnovu naše akcije od pre dve godine „Popust na umetnost” kada smo snizili karte za 50 odsto. Hteli smo da ponudimo našim sugrađanima da u januaru i februaru vide naše predstave po povoljnim cenama. Nastavićemo sa raznoraznim akcijama tokom cele godine, odnosno, popustima za grupe ljudi, penzionere… Ono što je, takođe, važno jeste da pozorište mora da ima sredstva za nove predstave kako bi ova publika mogla da gleda nove predstave, jer repertoar mora da se obnavlja – kaže Tamara Vučković, direktorka JDP-a, izražavajući žaljenje što nisu u mogućnosti iz tehničkih razloga da otvore i druga prodajna mesta.

Ljudi željni pozorišta počeli su da se okupljaju ispred JDP-a već oko osam sati, iako se blagajna otvarala tek dva sada kasnije. Popularni blagajnik Sale imao je samo jednu pomoćnicu, a u biletarnicu tokom prodaje karata nije smeo da uđe niko od zaposlenih iz kuće, ne izuzimajući čak ni direktorku. Ipak, ono što je, takođe, primećeno, u dugoj koloni nije bio nijedan političar. Međutim, bili su predstavnici mnogih domaćih i inostranih medija koji su u svojim zemljama želeli da izveste o ovom srpskom fenomenu.

Studentkinja Ivana Stećković došla je, kaže, ispred pozorišta nešto pre devet sati, a želela je da kupi karte za „Zmajeubice”, „Dnevnik o Čarnojeviću”, „Unosno mesto” jer sebi tako često ne može da priušti scenski užitak.

– Došla sam da kupim karte za „Otelo”, „Sumnjivo lice”. Ovakva akcija je prava stvar za nas penzionere, jer su, inače, karte dosta skupe. Ovo je pohvalno, s tim što nismo računali na ovoliko stajanje u redovima. Mora da se nađe modus da bi se približila pozorišta širim masama, da su karte povoljnije jer nisam zainteresovana za drugačiji vid zabave. Ovo za mene nije protest nego želja, nasušna potreba da idem na ovakva kulturna događanja – kaže Jadranka Marinković, penzionerka.

Tik pored nje zatičemo Žarka Mladenovića, studenta arheologije, koji u redu za karte čeka već tri sata, a sve u želji da vidi „Mletačkog trgovca”, „Otela”, „Dnevnik o Čarnojeviću”, „Sumnjivo lice”, „Gospođicu”… Znači nam, kaže, jer ljudi su željni pozorišta i da se vidi da postoji drugi vid zabave osim rijaliti programa i interneta.

– Ja sam druga smena. Supruga je bila od devet do 12 sati, nažalost, radi samo jedna blagajna. Sada ispada da ćemo moći da gledamo samo pojedine predstave jer su već neke rasprodate, između ostalog „Sumnjivo lice” – kaže Milorad Stanivuković, profesor istorije i geografije. Tu je i diplomirani ekonomista Vladimir Đokić, koji, takođe, na smenu sa svojom devojkom čeka ispred JDP-a.

Nekako u isto vreme u glumačkom salonu JDP-a spontano se okupio veliki broj glumaca. I oni su svojim prisustvom želeli da pokažu koliko im znači susret sa publikom. I pored toga što je do kasnih sati proslavljao nagradu iz Fondacije JDP-a „Branka i Mlađa Veselinović” među prisutnima zatičemo Vojina Ćetkovića, ali i Ljubomira Bandovića, Voju Brajovića, Nebojšu Glogovca i druge.

– Mislim da je ovo vrsta protesta ovih ljudi. Oni ovako izražavaju želju, borbu protiv šunda, kiča, lažnih vrednosti. Pa i devedesetih su pozorišta bila prepuna, svi su dolazili svesni da ih tu niko neće obmanjivati, lagati, a ipak će biti produhovljeni. Umetnost za to služi. Jeste li videli taj lepi narod koji tamo stoji. To je fenomen – kaže Vojislav Brajović.

I reditelj Gorčin Stojanović potvrdio je da je ovo najbolji dokaz da Beograd ima publiku za visoku umetnost, ali koja nema novca da to sebi priušti.

– Divan prizor! Uzbudljivo, zanimljivo. Fenomen. To je opet neki fini svet, ljudi koji su tu zbog pozorišta. Da Srbi čekaju u redu za Šekspira, Dostojevskog, Šajtinca, Andrića, to je zaista lepa slika. Naravno, mi na sceni igramo isto i kada su karte po 100 dinara ili mnogo skuplje. Vidi se da je ljubav obostrana, ali i da su ljudi željni, da vole pozorište, samo malo ih koči ekonomija, plate, cene. Možda bi bilo dobro napraviti srećni mesec, pa da svako pozorište jednom godišnje ima takav mesec da ljudi mogu da nahrane dušu za malo novca – kaže Nebojša Glogovac.

Zahvaljujući ovoj akciji Jugoslovensko dramsko pozorište je u januaru za nekoliko dana prodalo više od 13.000 karata.