Princip nije klečao

Odgovor istoričara Radoša Ljušića (,,Povesničko tra-la-la”, „Politika”, 7. 1. 2015) na moj tekst objavljen nešto ranije ne donosi čitaocima ništa novo. Novost nisu ni plitke uvrede iznesene na moj račun kojima on nevešto pokušava da maskira nedostatak novih i pouzdanih istorijskih izvora kojima bi potkrepio svoje klimave tvrdnje. U tekstu sam se pozvao na istraživanja više autora, ne zbog „neizgrađenosti stavova”, kako navodi Ljušić, već iz uvažavanja njihovih radova, što je uobičajeni metod u istorijskoj nauci. Uporno ponavljanje teza o „odgovornosti” srpske strane za izbijanje rata, ma koliko ih Ljušić reciklirao, nije dovoljno ubedljivo ukoliko iza njih ne stoje ozbiljni dokazi, koje on nema. Ljušić se oslanja na Apisovo priznanje sa Solunskog procesa, iako su do danas mnogi istoričari stavili ozbiljne primedbe na njegov značaj,među njima i Miroslav Perišić, koji je u studiji novijeg datuma izneo niz razloga zašto se ovo „priznanje” mora uzeti s velikom rezervom. Nema sumnje da je nekolicina srpskih oficira pomogla atentatorima pri nabavci oružja i prelasku granice, ali nema čvrstih dokaza da je Apis bio njihov tutor, a oni njegovi poslušnici. Principu nije trebala dozvola sa strane da učini što je naumio, baš kao što dozvolu iz Beograda nije tražio ni Bogdan Žerajić nekoliko godina ranije. Najveći saveznik Principa na Vidovdan 1914. u Sarajevu nije bio Apis, već nemarna vlast i nedovoljne mere obezbeđenja visokog gosta. Uloga srpskih oficira u atentatu je prenaglašena i daleko je manja od učinka samih mladobosanaca i atentatora, smatra i akademik Milorad Ekmečić. Kako je to primetio Dušan Bataković, Mlada Bosna je iskoristila Crnu ruku, a ne Crna ruka Mladu Bosnu.

Na Ljušićevoj skali odgovornosti za rat, Srbija posle Nemačke i Austrougarske zauzima veoma visoko treće mesto, iako pri svojim tvrdnjama ne uvažava mnoge činjenice, a najpre opšti onovremeni kontekst i ulogu ostalih velikih sila. Srpska „komandna odgovornost” iz 1914. zato što nešto nije sprečila neodoljivo podseća na „pravdu” koja se danas deli Srbima pred Haškim sudom. Fraza kako je Srbija „morala sve da učini da do rata ne dođe” ne znači ništa, jer nam Ljušić daje neodređen odgovor na pitanje šta se moglo uraditi. Ljušić smatra kako je upozorenje srpskog poslanika Jovana Jovanovića ministru Bilinskom bilo suviše neuverljivo, ali u konkretnom slučaju je najbitnija činjenica da se razgovaralo i to sa ministrom upravo zaduženim za Bosnu i Hercegovinu. Jovanović svedoči kako srpska vlada o pripremama za atentat nije znala ništa konkretno, pa je zato preko Bilinskog upozoravala službeni Beč na ono što se moglo desiti. O spremnosti srpske vlade da po svaku cenu spreči incidente koji su mogli izazvati sukob s moćnim susedom govori i činjenica da su se atentatori iz Srbije u Bosnu prebacili u strogoj tajnosti. Kako bi izbegla rat i krvoproliće srpska vlada je na koncu pristala i na većinu tačaka iz poznatog austrougarskog ultimatuma. Iako voli da besedi o „srpskoj odgovornosti”, Ljušić nerado govori o propustima austrougarskih vlasti do kojih su s raznih strana dolazile opomene u vezi s putovanjem Franca Ferdinanda u Sarajevo. O tome u Ljušićevoj knjizi ima tek nekoliko rečenica.

„Herojski čin Gavrila Principa bio je katastrofalan po srpski narod, te stoga odgovornost za Vidovdanski atentat i njegove posledice ne snosi samo Vlada Srbije već u istoj, ako ne i većoj meri, mladobosanski atentatori”, izjavio je Ljušić u intervjuu „Novostima” decembra 2014. Mladobosancima se možda može pripisati nerazumevanje onovremene „visoke politike”, ali im stavljati na teret kasnija srpska stradanja u ratu neodgovorno je i netačno. Takve tvrdnje više govore o njihovom autoru, nego o Principu i drugovima. Srbe nisu skupo koštali Principovi pucnji, već ratoborna politika zvaničnog Beča i austrougarska agresija na Srbiju, do koje bi, kako i sam Ljušić priznaje, došlo i bez atentata u Sarajevu. Da li bi u tom slučaju srpske žrtve bile manje? Da li bi Poćorekove armije bile milostivije da je Živojin Mišić kleknuo pred njima? Rat nije bio delo neodgovornih pojedinaca, već posledica duboko suprotstavljenih interesa velikih sila i sukoba koji su kulminirali početkom 20.veka. „Mene nije rukovodila Srbija, nego jedino Bosna”, izjavio je tokom istrage Trifko Grabež. „Da sam znao da će posledica biti evropejski rat, nikada ne bih učestvovao u atentatu”, dodao je. Naivni su oni, izjavio je nedavno ranije pomenuti akademik Ekmečić, koji misle da nije bilo Principa da ne bi bilo ni humanitarne tragedije Srba u Prvom svetskom ratu. U čemu je onda srpska krivica? Možda u tome što je postojala kao slobodna država privlačna za sve svoje porobljene sunarodnike? Ili Ljušiću smeta to što Srbija 1914. nije htela da kleči?

„Ogled o nacionalnom heroju” je inače jedan od retkih Ljušićevih izleta u vode Velikog rata i mladobosanskog pokreta. Uvidom u njegovu bibliografiju uočava se da se tim pitanjima nikada ozbiljnije nije bavio. Pitamo se kada je Princip za Ljušića postao heroj, jer 2010. godine to očigledno nije bio. Tada je u intervjuu za „Pres” naveo kako su stožeri srpske herojske vertikale Obilić, Karađorđe, Živojin Mišić i Ratko Mladić. Četiri godine kasnije u Ljušićevoj knjizi je sa ovog spiska nestao general Mladić! Nije mi poznato da li je Mladić u međuvremenu u Ljušićevim očima prestao da bude srpski heroj ili ga danas možda nije politički korektno i isplativo spominjati u tom kontekstu?

Istorijska nauka ne bi smela biti sluškinja politike i još manje poligon na kojem se ispoljavaju sitni lični interesi. U vremenu kada su revizionističke trube sve bučnije, srpskom narodu, a posebno Principovim potomcima, ponajmanje su potrebni Ljušićevi klečeći stavovi, jer je u zabludi ako misli da će onaj koji klekne završiti samo na klečanju. To je pre jednog veka dobro znao i Gavrilo Princip, pa pred Ferdinandom nije klečao. Jedino mesto pred kojim je Princip klečao bio je Žerajićev grob.

Docent na Filozofskom fakultetu u Banjaluci