U boks me "uveo" Klej

Slobodan Kačar (50) je i sad, uprkos tome što je sišao s ringa pre više od dve decenije, najuspešniji srpski bokser svih vremena. U karijeri, koja je trajala 15 godina, izdvajaju se dve titule. Bio je u poluteškoj kategoriji (81 kilogram) olimpijski pobednik u Moskvi 1980, a potom, u istoj kategoriji,  i profesionalni šampion sveta 1985! Pored toga, u amaterskom boksu je imao 241 borbu uz devet poraza, a u profesionalnom 22 meča i samo jedan poraz! Zabeležio je i svetski rekord u broju uzastopnih pobeda na zvaničnim  takmičenjima: 99 amaterskih i 21 profi. Ukupna cifra je neverovatnih 120 uzastopnih mečeva bez poraza!! 

Ali nije  samo boks obeležio život Slobodana Kačara. Jedno vreme je rastao bez roditelja, teško je radio, predano učio, progovorio italijanski i engleski, upoznao značajne ljude sveta, stekao imovinu u Majami Biču i Novom Sadu, oformio porodicu... Sada, kao predsednik Bokserskog saveza Srbije i član Izvršnog komiteta Evropske bokserske federacije, pokušava da obe organizacije uzdigne na najviši nivo. 

Odakle potiču Kačari?

Poreklom smo iz sela kod Trebinja. Pre više od 250 godina prezivali su se Milićević. Bili su to, po svemu sudeći, preki i ratoborni ljudi, pa su zbog nekih sukoba s Turcima i krvnih osveta bili prinuđeni da se sele, prvo u Bosansko Grahovo, pa u Perućicu kod Jajca. Ali, ni to nije bilo dovoljno: morali su da promene i prezime. Bili su majstori za pravljenje kaca, pa su tako postali Kačari. I tu, u Perućici smo rođeni nas trojica braće: Sreten (55), Tadija (51) i ja.

Čega se sećate iz detinjstva?

Odrastanja bez roditelja. Otac Gojko i majka Stana su bili s nama do moje četvrte godine, a zatim su otišli na rad u Švajcarsku, pa u Austriju i Nemačku. Majka je na tom putu bila šest godina, a otac desetak. Rasli smo uz dedu i babu, uz sve poslove oko domaćinstva... Predano smo učili sve što se u školi tražilo, ali pamtili smo i ono o čemu nam je deda Niko pričao...

Kad ste zavoleli boks?

U boks me je "uveo" Kasijus Klej negde 1967. Tada sam prvi put video njegove slike u novinama. Doživljavao sam ga kao božanstvo... A prvi put sam ga gledao u televizijskom prenosu 1971. kad je boksovao s Frejzerom. Da bismo gledali taj meč braća i ja smo morali da okrunimo kola kukuruza, a do kuće sa televizorom pešaćili smo 10 kilometara... Plakao sam kad je Klej izgubio... Zamislite tu sliku: negde u Bosni, na putu od jednog do drugog sela, jedno dete, krvavih ruku od kukuruza, ide pešice kroz noć i lije suze zato što je u Americi jedan bokser poražen... Bio je to dan kad sam rešio da "osvetim" Kleja – odlučio sam da budem bokser...

I kad se to dogodilo?

Krajem te godine. Otac se vratio iz Nemačke i saopštio nam da se selimo u Vojvodinu. Kupio je salaš kod Veternika pored Novog Sada. Deda i baba su ostali u Bosni, a mi smo se prešli na to napušteno imanje, koje je brzo procvetalo negovano našim rukama. Tadija je tada, na putu do škole, pronašao bokserski klub za mene i njega. Sretena to nije zanimalo. On se opredelio da bude advokat. Tadija i ja smo uz boks završili Fakultet za fizičku kulturu.

Da li ste za boks imali podršku roditelja?

Ne. Majka je bila očajna, a otac  je Tadiji dozvolio, jer je uvek bio snažan, a mene je izazvao na "meč"... Rekao mi je: "Izaberi: kuća ili ring"... Uzeo sam torbu i pošao od kuće... Imao sam tada 14 godina... Otac me isti noći vratio iz Novog Sada na salaš, uz kletvu: "Molim Boga da te neko na prvom treningu nokautira". Ali, to mi se nikad nije dogodilo, ni u amaterskom boksu, ni u profesionalnom. Imali smo, naravno, poneku posekotinu ili masnicu koje su nas više bolele kad dođemo kući. Majka nas je pregledala posle mečeva i, ponekad, zasuzila...

Kako ste stigli do olimpijskog zlata? 

U Moskvi sam 1980. u finalu, posle tri pobede, kad sam bio bolji od boksera iz Tanzanije, SSSR-a i Istočne Nemačke, savladao na poene (4:1) i Poljaka Pavela Skšeča. Bila je to borba u kojoj sam bio za klasu bolji od rivala. Sigurno bih dve godine kasnije bio i amaterski prvak sveta u poluteškoj kategoriji da mi je vojska to dozvolila, ali njoj je bilo važnije da, kao sportista na odsluženju vojnog roka, čistim pušku u kasarni... I to govori mnogo o nama i našim naravima, pa se posle nešto čudimo...

A kako ste postali najbolji na svetu?  

Svetski profesionalni prvak sam postao 21. decembra 1985. u Pezaru (Italija). Na početku tog meča sam bio lošiji, jer je trema učinila svoje. Ali, kako se borba zahuktavala tako sam i ja postajao sve sigurniji. I Amerikanac Edi Mustafa Muhamed nije izdržao moje napade. Uz mene je i tada bio Anđelo Dandi, Amerikanac italijanskog porekla, najbolji trener svih vremena. Do titule prvaka sveta je doveo čak 15 boksera, što je nedostižan svetski rekord. U tom nizu njegovih šampiona ja sam bio jedanaesti. Najbolji od svih nas s te liste je sigurno Kasijus Klej, odnosno Mohamed Ali, kako se kasnije zvao. Dandi sad ima 86 godina i živi u Majami Biču, na Floridi. Često se viđamo.

Da li ima lažiranja profi-mečeva?

Apsolutno ne, jer kad bi se za to saznalo svi bi propali. Od tog posla živi stotine hiljada ljudi. Postoji nešto drugo, što se dogodilo i meni. Forsiraju se bokseri, koji privlače najveće interesovanje. Nisam bio takav, nisam imao više od hiljadu navijača u Americi, pa mi je meč za odbranu titule tri puta odlagan. I kad je meč, napokon, zakazan bio sam već umoran od priprema i njihovog prekidanja... Možda se to ne bi dogodilo da iznenada nije umro moj organizator Rodolfo Sabatini... Pod tim uslovima sam u septembru 1986, u hotelu "Hilton" Las Vegasu, poražen od Amerikanca poljskog porekla Bobija Čiza. Više se nisam popeo na ring. Imao sam već 29 godina i želeo sam da se okrenem drugim životnim tokovima.

Koliko poznajete Kleja i Tajsona?

Bio sam s obojicom. S Kasijusom Klejom (65), na žalost, tek kad ga je bolest uzela pod svoje. Više nema mogućnosti za lako prihvatljivu komunikaciju. Majkl Tajson (41) je prostodušan čovek. U boksu je, po zvaničnim podacima, zaradio čak 480 miliona dolara. Vrlo je komunikativan, vedar i uvek dobro raspoložen. Objavio je, po savetu advokata, da je finansijski propao, iako to nije tačno. Provokatori su ga izazivali, pa ih je udarao, zbog čega su oni preko suda tražili velike odštete... Kad je saopštio da je ostao bez novca niko ga više nije provocirao. Veliki je kavaljer. Često oupljanja prijatelje u nekom od hotela. Nedavno je, kod našeg čoveka, najvećeg cvećara u Njujorku, Živorada Krstića, kupio za svoj rođendan, za opremu sale u kojoj je zakazao slavlje, cveće u vrednosti od 62.000 dolara.   

Kakav je Vaš odnos prema novcu?

Zarađujem onoliko koliko mi je potrebno za miran i komotan život. U Majami Biču imam kuću i motel, a u Veterniku, na našem salašu, proizvodnju kartonaže za sve vrste pakovanja. Od novca koji zarađujem najviše trošim na školovanje kćerki i njihove sportske aktivnosti, naša putovanja u Ameriku... Milena (22) je na Univerzitetu "Kolumbija", u Njujorku, studirala uporedo dva fakulteta: istoriju umetnosti i čistu filozofiju. Oba je završila pre mesec dana. A Marina (15) se sad upisala u Sportsku gimnaziju "Jovan Jovanović Zmaj" u Novom Sadu. 

Kakvi su mladi Kačari sportisti?

Veoma dobri. Moja supruga Slavenka, Splićanka, nije bila sportista, ali naše kćerke igraju odlično tenis. Milena je bila najbolja teniserka fakulteta, a Marinu planiram da pošaljem u Minhen, u kamp Nikole Pilića. Sretenov sin Gojko je fudbaler Vojvodine i naše mlade reprezentacije, a Tadijini sinovi su vaterpolisti.           

Kako objašnjavate sve što Vam se dogodilo?

Radom...Verujem u sudbinu samo kad su u pitanju geni, znači nasledne osobine. Sve ostalo zavisi od pameti, snage, upornosti i odgovornosti. Najviše škole nisu pravljene za vanzemaljce već za nas, prosečne ljude, koje svi možemo da završimo i živimo više nego pristojno od svoje glave i svojih ruku.

Zašto ste uzeli i američko državljanstvo?