Sterija je umro potišten i ponosan

Premijera predstave „Rodoljubac” autora Milovana Vitezovića, u režiji Nebojše Bradića, biće premijerno izvedena večeras u 19.30 sati na sceni „Danilo Bata Stojković” Zvezdara teatra u Beogradu. Pisac Milovan Vitezović prihvatio je, kako kaže, svim srcem i sa zahvalnošću poziva Zvezdara teatra i njegovih čelnika Dušana Kovačevića i Nenada Brkića da napiše dramu o Jovanu Steriji Popoviću. Tim povodom Vitezović je ispisao čak dve drame. Jedna je kamerna, a druga ansambl drama. U kamernu dramu prenete su dve scene iz ansambl drame, i to je „Rodoljubac”.

Jovana Steriju Popovića tumači Igor Đorđević, a njegovog oca Radoslav Milenković. U glumačkoj ekipi su i Isidora Minić, Zorana Bečić, Dejan Lutkić i Ivan Janketić. Scenografiju potpisuju Nebojša Bradić i Mile Jeremić, kostime Marina Vukasović Medenica, a kompozitor je Zoran Erić.

Jovana Steriju Popovića privlačila je tragedija, a htela ga komedija. Koja mu je forma u životu bila bliža?

Ja sam u malom predisloviju ovom pozorju, uglavnom za sebe, zapisao da je Jovan Sterijin Popović i tragediju i komediju doživljavao i pisao. Imao je izbor da ne bude Srbin. Mogao je da bude Grk. Opredelio se za Srbe, tako da nikad nije zažalio i kad su mu za to davali dovoljno razloga. Ponekad i previše. Voleo ih je neizmerno i davao im još i više. I oni su mu uzvraćali baš na srpski način. Spoznao je i iskusio srpske karaktere. Srbija mu je bila usudna zemlja. Tragedije je kao velike opomene zasnivao na srpskoj istoriji, u koju je ušao komedijom. Tragedija je bila njegov san da Srbi dožive veliko pročišćenje. Srbi su pročišćenje doživljavali u njegovim tragedijama, a da ga nisu bili svesni. Imali su samo pun doživljaj.

Sa kojim i kakvim emocijama ste ispisivali dramu o ovom autentičnom patrioti?

Jovana Steriju Popovića spoznavao sam decenijama, i to višestruko. Spoznao sam ga književno sa Radojem Domanovićem i Branislavom Nušićem. Spoznao sam ga spoznavanjem epohe prve polovine 19. veka koju sam dramski i scenaristički obnovio u seriji „Vuk Karadžić”. Ipak, u spomenima, najdraže mi je spoznavanje Jovana Sterijinog krajem šezdesetih i samim početkom sedamdesetih u razgovornim šetnjama sa Vaskom Popom od Terazija do Tašmajdana, koji je Jovana Sterijinog Popovića doživljavao kao sam zavičaj, priređujući „Milobruke”, koje je znao napamet, za zavičajnog izdavača kome je i ime dao – Vršac, lepa varoš.

O čemu, zapravo, progovarate u ovoj drami o malom, sitnom i bolnom čoveku sa velikim, zdravim i silnim duhom?

Ako bi trebalo da odredim vrstu ovog dramskog ispisa, onda je to Sterijin termin – žalosno pozorje. Ovo je težak i iskren razračun sa sopstvenim životom, ispovedanje pred sobom. Poslednje ispovedanje. Vidi se kako je Jovana Steriju Popovića stigao sopstveni život koji mu je poslednji udarac zadao šlogom. Za one koji uvek pri pomisli na Jovana Sterijinog Popovića iščekuju veselo pozorje, ovo je veselo onoliko koliko može biti iščekivanje smrti koju iščekuje komediograf.

U drami progovarate i o odnosu oca i sina. Kakav ste nam to pogled iza zavese Sterijinog života priredili?

U poslednjem ispovednom satu svoga života pred Jovanom Sterijinim pojavljuje se njegov odavno mrtav otac Sterija ot Popovič, koji mu je poslužio kao prototip za lik Kir Janje, i njihov razgovor je razračun Jovanov sa sopstvenom savešću.

Sterija je zbog političkih igara u izvesnom smislu bio udaljen iz Beograda. On je pokrenuo priču o pozorištu u prvoj polovini 19. veka, osnovao sve danas poznate kulturne institucije. Ne čini li vam se da je pomalo zaboravljen?

Sterija je u Srbiji izvršio uistinu epohalnu i istorijsku ulogu. Svojom školskom spremom, svojim znanjem, svojom vrednoćom i svojom savešću stvorio je osnovne institucije prosvete i kulture. Udario je temelje modernom srpskom školstvu i uzakonio ga. Njegov zakon je samo dopunjavan s vremenom i modifikovan, ali nije menjan, slobodno možemo reći, do bolonjskih reformi. Utemeljio je čitalište, odnosno Narodnu biblioteku, osnovao pozorište u Beogradu, i po njegovim sugestijama u više gradova u Srbiji započeo osnivanje Narodnog muzeja. Predložio je osnivanje Srpske akademije nauka i umetnosti, koju je kao zakonodavac preimenovao u Društvo srpske slovesnosti... Udaljen je iz Beograda kada su ljudi iz partije ustavobranitelja Tome Vučića Perišića digli pobunu protiv učenih Srba, došlih iz preka. Steriji je udaljavanje iz Srbije teško palo, ali je bio siguran da od onog što je uradio nema udaranja natrag za sva vremena. Umro je potišten i ponosan. Zaboravljamo ga koliko smo zaboravili sebe. I to bi trebalo da nam bude velika kulturna opomena. On je državno zaboravljen. Kao pisac je živ. Pozorišta ga ne zaboravljaju. Ona su najzahvalnija i kad im je najteže. I ovo je jedan od dokaza.

Živimo vreme velike apatije, slično vremenu iz Sterijinog doba. Međutim, odlikovala ga je snažna volja. O čemu bi Sterija danas pisao?

Mislim da bi video raspaljene rodoljupce u današnjim odelima, u savremenim enterijerima i institucijama i direktnim prenosima. 

Da li je još uvek aktuelan aforizam: Oni koji su nas doveli dovde odvešće nas još dalje?  

Sigurno da je aktuelan, kao što je aktuelan i aforizam: Kad Srbima bude dobro biće to kraj istorije!