Blizanci s Balkana

Prodefilovale su kroz Crnu Goru u potonjih četvrt veka – na zvaničnom, najvišem, nivou – svakojake protuve: od sumnjivih političkih lica, preko odbeglih kriminalaca, do belosvetskih tajkuna.

Ipak, nijedna od poseta na tako upečatljiv način ne skicira beznađe u koje nas je gurnula vladajuća politička hunta, kao nedavna poseta potpredsednika kosovske vlade Hašima Tačija Podgorici.

Još više: susret sedmostrukog crnogorskog premijera Mila Đukanovića i nekadašnjeg komandanta Oslobodilačke vojske Kosova Tačija, isto toliko, ako ne i znakovitije, demaskira svo licemerje i trulež onoga što umišljeni političari i birokrate sa Zapada – koji preovladavajuće kontrolišu i kreiraju ovdašnje procese – nazivaju Zapadom.

Prvo o marionetama. Nije slučajno što se Tači i Đukanović odlično razumeju: to su politički blizanci. I jedan i drugi su stvorili države u isprepletanoj igri politike i organizovanog kriminala, formalnih procedura i neformalnih lanaca moći, nadzemnog Ustava i podzemne omerte.

I jedan i drugi su ratove, koje su vodili devedesetih, nastavili drugim sredstvima, dvehiljaditih. Iza dugogodišnje nacionalne i etničke retorike – Đukanović je tu bio dinamičniji: prvo Srbin, pa Crnogorac, Tači: samo Albanac – i kod jednog i kod drugog se ukotvio san svakog kleptokrate o bespoštednom namicanju bogatstva.

Na vreme su shvatili nemilosrdni fakat svih vremena i prostora, da je za legalizovanje nepravedno stečenog i organizovanje zaborava o kriminogenim rabotama važna politička funkcija. I jedan i drugi su na svojoj koži osetili blagodeti njegove političke svetosti – imuniteta.

Za Đukanovića je, recimo, pre deceniju, zbog „mafijaškog udruživanja” u poslu šverca cigareta, italijansko tužilaštvo zatražilo pritvaranje i hapšenje, ali je on, pošto za to nije prošla žalba na najvišoj instanci, snažnije krenuo u priču o crnogorskoj nezavisnosti i – imunitetu.

Potom se, nakon što je Crna Gora postala nezavisna, samoinicijativno odazvao pozivu tamošnjih pravosudnih organa, ali ne tokom prve dve godine nezavisnosti, kad se povukao sa funkcije i bio bez imuniteta, već posle te pauze, tačno mesec (!) nakon što ga je ponovo stekao.

Mogao je, stoga, da bude spokojan dok su ga tužioci u Bariju ispitivali, šest sati. Ni Tači, iz istih razloga, dok god je na funkciji ne mora da brine zbog, recimo, istrage o trgovini ljudskim organima na Kosovu i Metohiji.

I jedan i drugi su primarno zaslužni što su Crna Gora i Kosovo na svetskim političkim mapama označeni kao mafijaški zabrani. Tako je, uzmimo samo to, Moises Naim u analizi naslovljenoj „Mafijaške države” („Forin afers”, maj/jun 2012. godine) – čak i u tom vašingtonskom biltenu – Crnu Goru okarakterisao kao mafijašku zemlju, dok je za Tačija naveo delove izveštaja u kojima stoji da je reč o čoveku koji, sa svojima, kontroliše trgovinu narkoticima, te zauzima važno mesto u mafijaškim strukturama Kosova.

I jedan i drugi su bili ili jesu na čelu organizacija kojima ništa nije sveto: Tači je vodio OVK, Đukanović vodi Demokratsku partiju socijalista (DPS), koja, u biti, i nije partija, već ogromni i dobro organizovani Đukanovićev – alibi, mašinerija koja ima za cilj zaštitu gospodara, po svaku cenu.

I jedan i drugi – i tu dolazimo do na početku pomenutog Zapada – slušaju. Đukanović i Tači su, zapravo, idealni primeri, slučajevi – in vivo, onoga što Vašington sa svojim bajonetom u vidu NATO-a, čini po svetu, decenijama: na ključnim pozicijama u, za njih, interesantnim državama – a takve su im sve – instaliraju na sve spremne vazale.

I, bez obzira na sve: nije, tamo, u epicentrima zapadnog odlučivanja, važno koliko ima nerasvetljenih ubistava u Crnoj Gori i zašto je ubijen novinar Duško Jovanović, koliko je bubrega izvađeno u „Žutoj kući” i šta je po Kosovu radio OVK, koliko je civila pobijeno u napadu na Faludžu, koliko je Kurda usmrtio Husein, koliko ljudi likvidirao Suharto, koliko streljao Pinoče, koliko masakrirao Pol Pot...

Dok god su na (atlantističkom) kursu, dok god slušaju i predstavljaju „izvor stabilnosti”, dotle će se uvek naći neka Medlin Olbrajt da ih, kao Tačija i Đukanovića, celiva. Svi takvi, „elite” na čelu američkih protektorata, pa i dvojac iz ovog teksta, psihološki i politički – ljudi su roba i ljudi robovi. Taj skicirani, zapadni pristup geopolitici, mogao bi se nazvati i – tačirizam: nije kriminalac, ako to radi za mene. Onda je partner.

Tu nastupaju mediji, oni stvaraju šmitovsku sliku neprijatelja i partnera, oni, markuzeovski rečeno – jednodimenzionalizuju. Pa, kada u Podgoricu dođe Tači, onda ogromna većina medija, pa i oni „građanski”, ne vide problem u Tačijevoj biografiji – ne, to se ne problematizuje – već se više pozabave demonizovanjem šačice ljudi, koji protestuju zbog posete.

Prate ih „građanske” NVO i tako profilisani pojedinci i „intelektualci” koji, preovlađujuće, oćute Tačijev si-vi (CV). Pojedini opozicioni političari iz redova albanske manjine, koji se predstavljaju kao građanski, onda pođu s Tačijem na večeru, i u tome se ne vidi ništa sporno. Svi navedeni, „građanski” punktovi, kakve slučajnosti, dele atlantističke snove Hašima Tačija, Mila Đukanovića i Baraka Obame.

Velika, demokratska, građanska – idila.

Marko Milačić,

Crnogorski novinar, piše za „Monitor” i „Vijesti”